Rođen sam na livadi, bez babice, bez ičega. Srpom su mi isekli pupčanu vrpcu i okupali u potočiću. Krstili su me u Crkvi Sv. Đorđa, da dete ne umre nekršteno. Od početka sam bio dete sreće. Sve o čemu sam sanjao u životu, to sam ostvario. Čak i one snove koje nisam sanjao uspeo sam da doživim, kaže u svojoj autobiografskoj ispovesti za “POP & kulturu” Den Tana (83), holivudski filmski producent, glumac, ugostitelj, fudbaler, dobročinitelj, kosmopolita...
Zahvaljujući njegovoj i inicijativi Zubina Mehte, u Beogradu je nedavno postavljen spomenik Karlu Maldenu, oskarovcu srpskog porekla, Taninom velikom prijatelju. Osim toga, Tana je uspeo da u ovu našu instituciju prenese Maldenov legat, iako je za isti bila zainteresovana i američka Akademija za film, čiji je predsednik Malden bio u dva mandata.
Den Tana je čovek čije je ime brend u Americi, iako vam on to nikada sam neće reći. Niti bi se hvalio podatkom da, recimo, jedna Meril Strip čeka mesecima da uđe u njegov restoranu Holivudu, jer protekcija ne važi ni za koga. Hvali se time da nikada nije imao mobilni telefon i da ne koristi mejl. A uvek ga nađe ko treba, iako je stalno na putu.
NE PROPUSTITE
U razgovoru kojim smo prošetali od Čibutkovice gde je rođen, neplanirano, na njivi, preko tanga u Belgiji koji ga je koštao rastanka sa porodicom, do dolaska u Holivud na jedan dan gde se zadržao decenijama, družio sa Maldenom, Mičamom, Tešićem, Bogdanovićem, Klunijem i ostalima, Den Tana nam je pričao o svom životu kao da čita scenario za film, mešavinu avanture, saspensa, drame, komedije i neverovatnih obrta...
- I majka i ja rođeni smo u Čibutkovici kod Ljiga. Tata je iz Beograda. Upoznao je mamu u Ljigu na vašaru, gde je došao sa ocem po robu. Imali su restoran “Složna braća” i dve granape (prodavnice kukuruza, žita, šećera...): jednu u Ulici kralja Aleksandra, drugu u Sarajevskoj. Mama je bila strašno lepa žena, kad se šetala, svi su se okretali za njom. Deda, tatin otac, mislio je da je dobro da mu sin upozna neku sa sela, pošto je jurio devojke po Beogradu. Mama je imala 20 godina kad se doselila u Beograd. Imala je težak život, nikog nije znala. Tata je bio u vojsci dok je ona bila trudna. Kada ga je obišla, svratila je i da se vidi sa roditeljima, pre nego što se vrati nazad u Beograd za porođaj. Baba i ona nosile su hranu i vodu braći i dedi na njivi kad joj je odjednom pozlilo. Porodila se na livadi. Srpom su mi isekli pupčanu vrpcu i okupali u potočiću. Krstili su me u Crkvi Sv. Đorđa, da dete ne umre nekršteno (tada je smrtnost dece bila visoka). Posle nedelju dana mama se vratila u Beograd. Eto, rođen sam na livadi, bez babice, bez ičega. Od početka sam bio dete sreće.
NE PROPUSTITE
Izašli da prošetamo i nikad se nismo se vratili
- Sa reprezentacijom Beograda sam (kao igrač Crvene zvezde) 1952. otišao na neki turnir u Belgiju. Tango, valcer i polku sam naučio još sa 13 godina u školi “Radenković”. Moje komšinice Danica i Milica išle su u tu školu. Nisu htele da plešu sa vršnjacima (imale su tada 17-18 godina), da im se ne bi udvarali, nego su mene zamolile da im budem partner. Na turniru u Belgiji su učestvovale četiri ekipe: Beograd, Antverpen, Brisel i Pariz. Posle utakmica je bila žurka na koju su pozvali i neke studentkinje. Stavili su ploču i počeli da plešu. Od naših, a bilo nas je 25-26, niko ne pleše. Ovi moji počnu da me zezaju, “ajde, Bato”. Znali su da ja umem da igram. Za njih je to bilo poniženje. Ja prvo kažem da neću, međutim, vidim jednu krupnu neatraktivnu devojku koja pleše fantastično. Odem do nje, poklonim se, počne tango, ona pristane. Plesala je duplo bolje od mene. Svi stali i gledaju nas. Kad se završilo, svi aplaudiraju. Ja se vratim za sto, a komesar koji nas je vodio, pita me: “Gde si naučio taj buržoa ples?” Ja nisam znao šta znači buržoa. Kažem: “Nije to buržoa, nego tango. U Beogradu sam naučio.” “Pričaćemo kad se vratimo kako ti predstavljaš svoju zemlju, sram te bilo.” Igrači dobacuju, “Ali, svi su aplaudirali.” “Jes, aplaudirali su buržoa plesu”, odgovara komesar. I tako počne svađa. Dva igrača su već planirala da se ne vrate u zemlju, ja uopšte nisam imao ideju da pobegnem. Oni se zakače sa komesarom, on i njima kaže: “Razgovaraćemo u Beogradu.” Oni mu odgovore: “Čekaj, ovde je demokratija, hajde da razgovaramo o svemu.” “Ne, ne, u Beogradu. Ni vas dvojica nikad više nećete izaći iz Jugoslavije.” Iste večeri oni mi kažu: “Hajde da se prošetamo.” Izašli smo i nikada se više nismo vratili. Iz Belgije sam otišao u Hanover, odatle u Montreal, pa u SAD.
Sreća prati hrabre
- Ne znam da li je to bila hrabrost s moje strane ili ne, ali kad ti neko kaže da više nikad nećeš izaći iz Jugoslavije... Otac mi je bio osuđen na 12 godina zatvora a ništa nije uradio. Nasledio je od svog oca restoran i radnje. Komunisti su ih nacionalizovali, a tatu poslali na 12 godina. Bio je samo godinu dana, jer je majka išla da moli Rankovića da ga pusti. Nije mi bilo lako da donesem odluku da se ne vratim, da ostavim oca i majku. Pre toga sam devet meseci već proveo bez roditelja, igrao sam za Bokelj iz Kotora, da se usavršim. Samo što sam se vratio kući da se malo odmorim i pridružim Zvezdi, i desio se turnir. Od 16. godine sam devet meseci živeo bez mame i tate, a onda sam od 17. živeo bez njih ceo život.
Ponovo smo se videli 1965, posle 13 godina. Ja sam 1960. postao američki građanin i bio već u braku tri-četiri godine sa prvom suprugom, Andreom, majkom moje dece. Ona je bila Amerikanka i Jevrejka, bratanica Simona Vizentala. Bila je lepša od Sofije Loren i Đine Lolobriđide zajedno. Te 1965. prijavila se za učešće u jednoj TV igri na sreću (Let’s Make a Deal) i osvojila prvu nagradu: 5.000 dolara, dve avio-karte u 1. klasi za Pariz i nedelju dana u “Ricu”. Tada sam iskoristio priliku da odem do Jugoslavije. Rekao sam tati: “Dolazim, ali nemoj da pričaš nikome.” Ja sam ipak bio crna ovca, begunac iz Jugoslavije. Kada smo izašli iz aviona - aerodrom je tada bio samo jedna zgradica - tata sa prijateljem viče: “Sine, dobro došao!” Pomislio sam, sad će da me zatvore.
Holivud
- Uvek sam sanjao da odem u Ameriku, ali ja sam igrao fudbal, a on se u to vreme u Americi nije igrao. Međutim, kad sam igrao u Montrealu, imali smo meč sa Vankuverom na njihovom terenu. Bio je kraj sezone i neki prijatelji tamo su mi rekli, “Hajde da posetimo Holivud”. Ja rekao “ajde”. I nikad se više nisam vratio u Montreal. Ostavio sam stan, račun u banci, svu garderobu. Imao sam samo ono što sam nosio na sebi. Zaljubio sam se u Kaliforniju na prvi pogled i ostao tamo da igram fudbal. Upisao sam školu da bih naučio engleski, mada su mi se naši emigranti smejali: “Šta će ti engleski, mi svi govorimo srpski.” Želeo sam da naučim dobro jezik, a ne da kažem pet reči na engleskom, dve na srpskom. Da bih se oslobodio, poslali su me i na časove glume. To mi je mnogo pomoglo. Postao sam profesionalni glumac, kasnije i filmski producent. Sve što sam u životu sanjao, čak i one snove koje nisam sanjao, sve sam uspeo da ostvarim.
Prvi susret sa Karlom Maldenom
- Kada sam došao u Ameriku, prvo sam upoznao naše ljude, starosedeoce. Bio sam u društvu Karla Maldena a da nisam ni znao da je našeg porekla. On je bio član studija “Vorner braders” (Warner Brothers) sa Hemfrijem Bogartom, Edvardom Džej Robinsonom... u koji sam ja otišao sa Robertom Mičamom, pošto sam sa njim snimio svoj prvi film. Mičam me je upoznao sa tim društvom i pitaju me odakle sam. Ja kažem: “Iz Jugoslavije.” Odjednom Karl Malden počne da govori sa mnom na srpskom. Ja totalno šokiran, ne znam ni ko je Karl Malden. Pita me: “Kako si, brate? Odakle si iz Jugoslavije?” “Iz Beograda.” “Aha. Pa je l’ tvoj tata slavi slavu?” “Ne, ali imamo slavu. Svetog Luku.” “Pa, idiote, ti si Srbin, kakav Jugosloven!”
Kurir.rs/Blic/Foto Dragana Udovičić
