Veče 19. novembra, koncert u Sava centru, posvećujem svojoj Srbiji, tradiciji ovog naroda. Poslednjih godina ljudi koji su poštovali mog oca često su me pitali kad ćemo imati priliku da slušamo ono što je svirao...
Ovaj koncert je odgovor na te zahteve. Na koncertu će biti Merima Njegomir, Snežana Đurišić, Radiša Urošević, Čeda Marković, nacionalni ansambl Kolo, Goran Sultanović će biti domaćin, govoriće i dve prelepe pesme o Srbiji, stihove o mom ocu.
Ovako za Kurir o koncertu „Trubom kroz Srbiju“, 19 novembra u Sava centru, govori najbolji srpski trubač Dejan Petrović.
- Koncert posvećujem onome što sam u detinjstvu naučio. Posle 19 godina, uspeo sam da okupim orkestar koji je svirao s mojim ocem Mićom. Pridružiće mi se na sceni. Biće puno emocija. Doći će i moj deda Danilo, prvi put biće na jednom mom koncertu... Biće i moja ćerka, supruga, biće mi srce na mestu. Posebno veče.
Mnogo puta sam te slušao kako sviraš „Vrtlog“, druge pesme, i kako nepogrešivo pogađaš ljudima pravo u žicu. Uči li se to, ili se čovek s tim osećajem rodi?
- Postoje muzičari koji sviraju za muzičare, i muzičari koji sviraju za publiku. Ja sam oduvek od ovih drugih. Svaku numeru sam pravio i pravim za publiku. Najvažnije mi je da ljudi sa mog koncerta odu zadovoljni, da im zatreperi srce dok me slušaju. Moj pokojni otac davno je rekao: „Ja svoju dušu udahnem u trubu i tako sviram“, mislim da sam taj dar nasledio od njega.
Šta je danas ostalo od one Srbije u kojoj je svirao tvoj otac pre 20, 30 i više godina?
- Dosta su se promenili i muzika i ljudi, ne samo u Srbiji, u svetu uopšte. Ne uklapam se u ovo vreme. Dosta je zavisti među ljudima, mržnje... Nije to samo zbog nemaštine, ima ljudi koji nemaju, ali ima i onih koji imaju... Otuđili smo se jedni od drugih, od porodice, familije, od Boga, ma koliko da su crkve pune. Čini mi se da dosta ljudi ide u crkvu zato što je to sada fensi. Mislim da je važnije šta čovek nosi u sebi, u srcu i duši, šta misli, nego šta priča. Ako je čoveku duša prazna, džaba sve ostalo.
Bezbroj puta si svirao kod Emira Kusturice, koncerta na Kustendorfu 2007. pa nadalje. Kusturica i drugi veliki Srbi mnogo su cenjeniji u drugim zemljama nego u Srbiji. Zašto je to tako?
- Ja svoj grad volim, ovde živim, ali ranije, dok sam tezgario, svirao svadbe, rođendane, veselja, najviše problema sam imao u svojoj čaršiji, u Užicu. I kolege mi kažu da slično prolaze - oni iz Leskovca, na primer, kažu da ih tamo najmanje cene. Možda je odgovor u činjenici da su nam negde presečeni koreni. Uvek nam je slađe tuđe. Kusturica je veliki čovek. Ljudi treba da mu budu zahvalni što dovodi najpoznatije umetnike na Mokru Goru, koliko je turista doveo. Meni je saradnja s njim mnogo značila u životu. Cela priča o Dejanu Petroviću i Big bendu zahuktala se od Kustendorfa 2007. I ja to ne zaboravljam, ne mogu da budem naopak čovek.
Život prolazi, danas jesmo, sutra nismo, šta je za tebe važnije da sutra neko kaže: Dejan Petrović je bio najbolji trubač Balkana ili Dejan Petrović je bio dobar čovek?
- Bio dobar čovek i humanista. To mi je najvažnije. Devetnaest godina je prošlo kako je moj otac umro, sećam se, došla je četrdesetnica mom ocu, od njegovih prijatelja, većine, nije bilo nigde nikoga. Zaboravljamo brzo. Međutim, posle 19 godina susrećem ljude koji kažu: „Mićo je bio dobar čovek.“ Meni je to važno. Radim na tome, trudim se da Jovana sutra s ponosom može da kaže: „Dejan je bio moj otac.“ Zoran Šaponjić
Pokrajina u srcu KOSOVO NE MOGU ISTERATI IZ NAS
Često sviraš pesme s Kosova. Sa kakvim osećanjima?
- Nisam mnogo bio na Kosovu, nemam osećaj koji imaju ljudi koji su živeli dole. Ali kad vidim svu tu muku, evo, veruj mi, ježim se dok ovo pričam, imam dole mnogo prijatelja, drugara, ove godine sam na Badnji dan svirao u Mitrovici, svaku kosovsku pesmu odtugujem, propatim, kao da su mene odozdo proterali i isterali. Kao da je neko moj najrođeniji dole poginuo. Šta će biti, ne znam, ali sam u jedno siguran - nas mogu isterati s Kosova, ali ne mogu Kosovo isterati iz nas.
(Kurir.rs / Foto:Nebojša Mandić)
NE PROPUSTITE
