Čekajući na foto-kopije stranica iz jedne od monografija o Vladimiru Veličkoviću, zapodenula sam neobavezan razgovor sa ljubaznim čovekom srednjih godina, zaintrigirana stranicama koje je kopirao.
Bio je upoznat sa radom i delima našeg čuvenog slikara i čuo je da je nedavno preminuo. Iznenadio se kada sam rekla da je imao 84 godine. Doživljavao ga je mlađim, baš kao i ja, iako ga nijedno od nas dvoje nije upoznalo. Oni koji jesu, to potvrđuju. Kažu da je bio vitalan, vedar i energičan.
Bez dodvoravanja
U njegovom nastupu nije bilo ni naznake teskobe, ni trunke tmine u njegovom duhu, ponajmanje svireposti u njegovoj ličnosti - svega onoga što se pod sivom paletom četkice i bolno preciznim potezima tuša odslikavalo u njegovim delima. Delima majstora pokreta i gospodara linije. One su svedoci pasije iz kojih vršti očaj neprihvatljiv svima, ali Veličković nikada i nije želeo da se dodvori publici. Impresionirana sam da moj slučajni sagovornik ovo zna, ali ne zna da je na početku karijere naš veliki umetnik bio kolorista, mada mu boja nije pomogla da se izrazi. Veličković se u bezličnosti tame kretao jasnim pokretima ka poruci koja je iskrila iz svakog zloslutnog pogleda gavrana, ukazujući na samoubilačku prirodu modernog čoveka i njenu surovost, koja vodi u neumitnu propast. Podsećanje i upozorenje. Okupirale su ga čovekova borba i patnja, on je pre svega humanista. Neprikosnoveni monohromata, ali kolorista u duši.
Prave reči
Poraženo sam priznala svom sagovorniku da ne postoje prave reči kojima bi se predstavio genij takvog umetnika. Odgovorio mi je da, ukoliko pokušam da napišem tekst srazmeran veličini Vlade Veličkovića, to nikada neću postići. Zato nisam ni pokušala.
Zahvaljujemo kustosima ARTE galerije Milani Petrović i Dragu Rakočeviću.
Kurir.rs / Maja Bunčić, gost-urednik / Natalija Cvetković
Foto: Profimedia
