Ljubav našeg naroda prema Pavlu Vuisiću kao glumcu proporcionalna je našoj potpunoj neupućenosti u njegovu biografiju, privatni život, politička gledišta i svetonazor, depresiju koju je lečio alkoholom, i njegovu omrazu prema glumi.
Rodio se 10. jula 1926. u Beogradu, imao svega četrnaest godina kada je svetski rat u svoj vrtlog uvukao Kraljevinu Jugoslaviju, i osamnaest kada je mobilisan i upućen na Sremski front, sa kojeg se vratio kao antikomunista, ako već takav nije i otišao, zato što je, po rečima njegove supruge Mirjane, bio tamo „u četi jedan koji je pre kapitulacije pucao sebi u ruku kako bi se kao ranjenik sklonio sa fronta, a vratio se iz rata kao komesar“, što je Pavla izgleda strašno iznerviralo.
Bilo je i drugih razloga njegovog zazora prema komunistima. Otac mu je bio u policiji pre rata, kažu da nije hteo da hapsi Milovana Đilasa iako je znao ko je, ali ga je posle oslobođenja neki Crnogorac prokazao novim narodnim vlastima, da je tobože kriv za smrt studenata u nekim predratnim demonstracijama, „iako uopšte nije bio tamo“, pa je zato hapšen. Krajem četrdesetih Pavle je bio novinar na Radio Beogradu, a sklonjen je izgleda zato, što je upravo Đilas prilikom jedne posete, čuvši prezime Vuisić, rekao da to država ne može da dozvoli: tako je barem sam Pavle pričao svojoj supruzi.
NE PROPUSTITE
Pre no što je upisao svetsku književnost, studirao je prava, čak dao nekoliko ispita, i da nije bilo jednog incidenta možda nikada ne bi postao glumac, ili bolje reći, možda bismo mi ostali uskraćeni za jednog majstora. Naime, bio je na fakultetu neki antipatični student koji je napravio problem sa jednom studentkinjom; ne znamo koje je prirode problem bio, ali možemo da pretpostavimo. Pavle je to čuo, uzeo plastični revolver, igračku, upao u WC dok je ovaj bio tamo i prestravio momka, ponašao se kao da će da ga upuca. Ovaj se uplašio i pao u prljavi čučavac.
Posle toga je isključen sa faksa pa se okušao u glumi, prvo kratko u pančevačkom pozorištu, a potom na filmu: njegova prva uloga bila je u „Čudotvornom maču“ iz 1950, u kojem je igrao bezimenog viteza. Ali nikako nije uspevao da upadne na Akademiju za pozorišnu umetnost, koju je vlada FNR Jugoslavije osnovala 1948, a koja se od 1973. zove Fakultet dramskih umetnosti. Narednih godina je imao još takvih manjih uloga u raznim filmovima, pre nego što 1958. dobio glavnu ulogu lađara Obrada u filmu „Tri koraka u prazno“ od reditelja Vojislava Nanovića.
Posle toga kreće njegov munjeviti uspon u „zanatu“ koji je istinski mrzeo i koji nije podnosio, po rečima njegove supruge. „Uvek je bio ironičan prema stvarima koje je radio. Dobio bi neki tekst, pročitao bi, zalupio korice i ironično rekao: ’Snažna stvar’“, ispričala je ona pre dve godine za „Nedeljnik“, dodajući da je mladom Žarku Lauševiću govorio da batali glumu jer „nije to za čoveka“, te da je lično kucala Pavlovu poruku samome sebi, koja glasi: „E pa dokle ćeš, Pajo, dozvoljavati sebi bavljenje jednim poslom, odvratnim i ponižavajućim, dokle zbog love, od koje u stvari nikakve koristi nemaš. Dokle???“
Premda nije voleo da glumi, voleo je da imitira, posebno Tita. Jedna anegdota kaže da je na svom splavu na Savi napravio WC i priredio svečano otvaranje, upravo tom prilikom imitirajući predsednika republike. Opet druga anegdota veli da je nekom prilikom ušao u kafanu na Adi, i da je, kad su ga pitali šta želi, samo rekao: „Ćebe“. Na primedbu i pitanje konobara: „Pajo, leto je, šta će ti ćebe?“, odgovorio je: „Da prekrijem onog na zidu“, pokazujući na Titovu sliku. Najsumanutija anegdota u vezi sa doživotnim predsednikom nesumnjivo je ona sa snimanja „Bitke na Neretvi“, kojem je prisustvovao sam Broz sa Jovankom; Paja je tada Bulajiću, okupljenim glumcima i celoj ekipi rekao: „Sad imamo vojsku, hajde da smaknemo Tita. Tu je vojska, sada je najlakše...“ Čak i u šali, to su vrlo ozbiljne stvari, a činjenica da mu je to tolerisano, da mu nije dlaka sa glave falila, pokazuje koliko je zapravo strašna bila ta čuvena Titova zločinačka i srbomrzačka diktatura. Uostalom, ne samo Tito, nego i komunistička vrhuška generalno, obožavala je Pavla Vuisića.
Pre snimanja pomenute „Bitke na Neretvi“, a izgleda povodom toga, došlo je do „kidnapovanja“ Pavla sa njegovog splava na Adi, dok je pecao, i odvođenje na prijem kod Tita. „On je naravno bio obučen ’apa drapa’, za splav“, kaže gospođa Mirjana Vuisić. „Odveli su ga na Dedinje i hteli su da ga lepo obuku. On se bunio i rekao da neće. Ako ste me uzeli ovakvog, vodite me ovakvog. Tito je čuo da se neko buni i poveo ga sa sobom i onda su se ispričali. Jedan prijatelj na Adi je video kako ga vode i njemu je Pavle rekao: ’Slušaj, ako nekome budeš pričao, ne postojiš za mene.’ Bilo ga je sramota što je išao kod Tita“.
Postojali su i drugi visoki komunisti za koje se vezuju anegdote iz Vuisićevog života. Recimo, 1960, prilikom snimanja „Bolje je umeti“, Krcun je sa porodicom došao u posetu „Avala filmu“, i tokom večere je pričao šta sve vlasti rade, na šta mu je Pavle doviknuo: „Pa dokle više? Pa jeste li uradili nešto, šta se nas tiče šta vi radite?!“ Krcunu, koji je, iako nekada šef Ozne, bio po svedočenju mnogih izrazito emotivna i širokogruda osoba, to je toliko teško palo da je sutradan nestao sa snimanja, pošto ga je to pogodilo, posebno što je došlo od umetnika, koje je on neobično voleo.
NE PROPUSTITE
Ovde treba imati na umu da je upravo Krcun sredio da se otac Mirjane Vuisić slobodno vrati u zemlju, mada je njena porodica, po njenim rečima, bila za četnike. „Moj otac je otišao u Venecuelu kod rođaka, koji su pobegli posle rata. Tata je bio stručnjak za automobile, imao je radnju auto-delova u Dečanskoj i zaposlili su ga posle u ’Jugoautu’. Putovao je i bilo mu je dosta u jednom trenutku i rekao je da će ostati napolju. Želeo je da mama dođe kod njega, ali ona je već bila stara. Mama je otišla i htela je da ga vrati nazad u Beograd. Ali nije mogao da se vrati tek tako, čekala ga je neka zatvorska kazna sigurno. I morala sam da odem kod Krcuna da nam reši to, da otac ne leži u zatvoru. I tako je i bilo.“
Ironija je u tome što je posle Titove smrti sve bilo još gore, što se tiče Pavla, kojeg je mnogo pogađalo ono što se dešavalo u zemlji, to kuvanje bratoubilačkog rata, zbog čega je počeo još više da pije. „To je sve za njega bio užas. On nije mogao više da živi. Strašno mu je bilo sve. On jeste mnogo pio, ali trudila sam se da pravi male pauze i to je radio. Ali u tom periodu je krenuo i nije mogao da se zaustavi. Počeli su problemi i videlo se da će uskoro doći kraj. Stvarno je hteo da se ubije. Govorila sam mu kako može to da dozvoli, da mrzi te ljude, a dozvoliće da se tako lako preda“, pričala je gospođa Mirjana.
Iz tog perioda datira i jedna njegova potresna pesma, koja glasi:
"Želim da umrem. Bože koji si svemoguć, učini tako i budi miran, platiću. Znam, i ti si korumpiran..."
Prvobitna verzija testamenta glasi ovako:
"Oporuka Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju.
Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute).
Neka u sebi pjevaju.
Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, jebem mater..."
Pisao je gde je stigao. Na imeniku. Na kafanskom računu. Po knjigama... U jednom svom zapisu ostavio je svojevrsni aneks na prethodni testament. I opet je posmrtno "ostavio šipak" komunistima.
Naknadno je zapisao i nešto što se može smatrati za dodatak prvom testamentu:
"Ukoliko ne otuđim pre smrti moju pušku i revolver koji su vrlo skupoceni (da) proda moja Sula (Mirjana) ali samo kad se raspita o pravoj ceni.
One 2 serije žućaka i viška 2 srebrnjaka da ne prodaje na teg (na vagu) već da se najpre raspita o njihovoj numizmatskoj vrednosti. Lule moje (sigurno ih ima u vrednosti nekoliko sadašnjih miliona) da da Nenadu svom nećaku ako ustanovi da on lule stvarno voli od vremena do vremena puši na njima, ili bar ako ne puši na njima - uživa gledajući ih.
Sablje i noževe ako nije u stanju da zabode u drobove komunista - neka proda ili pokloni nekom ko oružje voli (bolje neka proda). Naročito sablje su skupe nijedna manje od 2 miliona sadašnjih para. Sablje ne davati u komision jer uzimaju veliki procenat nego na oglas — jednu po jednu. Sablje ću sada sam pokušati prodati, ako ih ne prodam onda stoji ono gore".
U trećoj oporuci iz februara 1987. navodi da ne želi da bilo ko sem Mirjane prisustvuje sahrani, i ostavlja još jedno uputstvo:
"Molim da se smrt objavi tri dana posle pogreba".
Preminuo je 1. oktobra 1988, umrlice nije bilo, niti bilo koga sem Mirjane i jednog popa, kojem nije kazala ko je pokojnik kojeg sahranjuje. „Samo sam rekla da se zove Pavle.“ Vuisić nije verovao u Boga, na popu je insistirao samo iz inata.
Ali da ne završimo u tom tužnom duhu, pomenimo još nekoliko zabavnih anegdota iz njegovog života. Recimo ono kada je pijan za volanom prošao kroz crveno, a na pitanje „milicajca“: „Pa zašto pređe na crveno, aman?“, odgovorio: „Belo mi pravi gorušicu“. Ili to što je nagrada koja danas nosi njegovo ime, a koja se nekada zvala „Slavica“, jedva ušla u njihov stan, pošto Pavle nije podnosio nagrade i nije hteo da je ponese kući, pa je to morala da uradi Mirjana, i da je pritom predstavi kao praktičnu ispomoć sebi prilikom kucanja, da ima gde da odmori noge.
Možda se najinteresantnija anegdota tiče njegovog prezimena, koje je originalno „Vujisić“, sa „j“, ali koje je, priča kaže, on sam promenio. Čak je i Mirjana dugo verovala da je to njegovo zamešateljstvo, zato što je Pavle pisao latinicom i često preskakao „j“, čak i kad se potpisivao, jer se sa „j“ nekako pisanje otegne, pričala je ona kroz smeh. Ali ispostavilo se da je zapravo u pitanju greška popa koji ga je kao dete krstio u prvobitnoj crkvi Svetog Save na Slaviji.
„Pop Šumadinac koji je to upisivao, napisao je ’Vuisić’, mislio je, valjda, šta će mu to ’j’, i tako je u stvari ostalo. Još uvek su se gledale crkvene knjige i kada smo menjali dokumente 1968, upišu nam ’Vuisić’ po krštenici. Pavle posle toga dođe kući i kaže majci: ’Ja više nemam veze s vama, ja sam Vuisić’."
Kurir.rs/Nedeljnik/Foto Printscreen
NE PROPUSTITE
