Najmlađa sestra Slobode Mićalović sve je više prisutna na malim ekranima. Lepa glumica trenutno snima novu seriju "Igra sudbine" na Prvoj TV, sa istom ekipom s kojom je radila i "Istine i laži". Pamtimo je iz emisija "Ko je kod Koje" i serije "Sinđelići". Istovremeno, vredno studira glumu i trudi se da što više sačuva svoju privatnost, po čemu je poznata.
Sada ste prva godina glume na FDU, a već imate jedan fakultet. Kako je opet biti studentkinja?
- Da, u klasi sam profesora Hadži Nenada Maričića i Bobe Đurovića. Ozbiljna škola, ozbiljan rad. Sreća je što nema mnogo teorijskih predmeta, više je vežbi i učenja tekstova, što meni ide. Divno je studirati, a najdivnije je što mi se život sveo na to da mi je najveći problem jesam li stigla da pročitam neku dramu za profesorov čas. Divno je učiti sve iz početka. Teško je bilo izbrisati sve što sam dosad radila i da poništim sebe. Ovde se uči pozorišna gluma, a ja sam deset godina učila televizijsku.
ŽELJA ZA POVRATKOM
Od tri sestre, dve ste glumice, Sloboda i vi. Kako vaša majka komentariše jednu, a kako drugu?
- Iako nam je tata bio glumac, majka nam je uvek bila najveći kritičar. Mada nije iz sveta glume, već frizer, imala je neverovatno tačna zapažanja i komentare. A ja sam njihovo mezimče. Velika je razlika između nas tri, 12 i 10 godina, i uvek sam bila "mala Gaga". Majci sam nešto najbolje i najlepše na svetu, ništa ona kod mene ne bi menjala - "Sve je to, sine, kako treba". Ali mnogo mi znači njeno mišljenje. Ja sam od onih koji se konsultuju s porodicom o svakom svom postupku. S jedne strane, to je divno, s druge, nije dobro, jer Dragana mora da bude velika devojka i sama donosi odluke.
Šta je bilo najbolje u vašem vaspitanju?
- Najbolje je što su nas roditelji puštali da se same borimo. Sa 15 godina sam iz Leskovca došla u Beograd u srednju muzičku školu "Kornelije Stanković", odsek klavira. Iz malog grada, gde sam živela pod staklenim zvonom, znala sve ljude, srela sam se s gradskim prevozom, gubila se po gradu, osetila da ljudi nemaju vremena jedni za druge... Doživela sam to kao svoj veliki poraz. Posle nekoliko meseci htela sam da se vratim u Leskovac. Plakala sam mami i tati da hoću kući, ali oni su me gurnuli u vatru, pričali kako će sve to da prođe i da ću se navići. Bilo je bitno da završim školu.
U čemu vas sestra Sloboda više savetuje, što se tiče glume ili života?
- Što se tiče života. To je tata usadio u nas, da se ne mešamo jedni drugima dok neko ne dođe da pita, pogotovo kada je posao u pitanju. Posle mog tate, Sloboda je neko do čijeg mi je mišljenja najviše stalo.
Čime se bavi vaša najstarija sestra Mirjana?
- Ona je završila muzičku akademiju, a radi u EPS. Krenula je nekim "normalnim" putem, ima dve devojčice. U našoj kući su tri ćerke, imam četiri sestričine, nemamo nijednog dečaka (smeh).
BUĐENJE S POEZIJOM
S juga ste Srbije, a nemate trunku južnjačkog akcenta. Kako ste to postigli?
- Majka je tražila da pričamo gramatički ispravno i negujemo pravilan govor. To nam je olakšalo put i selidbu u Beograd. Dešavalo se Bobi, Miri i meni da nemamo probleme sa akcentima, već sa dužinama reči koje se na jugu skraćuju. Mnogo mi pomaže i moja profesorka dikcije Biljana Đurović. Trudim se, vežbam. Ne prođe dan, a da ne prođem tekstove koje radimo na dikciji. I od ljudi s kojima se družim tražim da me ispravljaju. Voja Brajović nam je mnogo pomogao na snimanju "Sinđelića" svojim korekcijama.
I vaš zet, glumac Vojin Ćetković, ima izvanrednu dikciju.
- On je taj koga i zovem kad mi nešto nije jasno.
Bilo bi lepo kada bi čitao stihove naših velikih pesnika, ostavio audio-zapis u amanet?
- On divno govori poeziju. A ja s njom ležem i budim se. Upravo uživam u čitanju pesama mog profesora Dušana Matića. Kad već toliko volim poeziju, šteta je da nemam savršen akcenat. To je dodatni razlog za moj trud.
Nekada smo se zaljubljivale u pesnike, a sada?
- Mnogo sam istraživala o Jesenjinu, jednom od mojih omiljenih pesnika. On nije bio "dobar" čovek, ali žene su se zaljubljivale u njega zbog njegove poezije, iako mu je način života bio bahat, pio je, bio ženskar... Danas se zaljubljuju u pisanje nekih drugih stihova, mislim na tekstove današnje muzike.
Mediji prate svaku vašu ljubavnu vezu. Smeta li vam to?
- Što se mog privatnog života tiče, samo su jednom napisali istinu. Nedavno su me pitali šta bih najviše volela da mi se desi privatno. Rekla sam da bih volela da se bavim glumom a da me nema ni u jednim novinama. Znam da ljudi koji vas vole žele da znaju nešto o vama, to je u redu. Hoću da imam svoja četiri zida, a srušiće se ako svakoga pustim u njih.
BRIGA O SEBI
Možete li da živite udobno, ispunite sebi želje?
- Mogu. Bio bi greh da se žalim kako mi fali ovo ili ono. Nisam neko ko voli da troši. Zarađujem od svoje 18. godine i znam da cenim dinar. Nekad i preterujem, mogla bih više da putujem i kupim sebi nešto skuplje... Meni ne znači da kupim nešto skupo, niti znam, ne bih ni pogodila. Znate, kad ste sami, bojite se šta ako sutra ne bude posla, daj da prištedim. Majci kupujem sve što treba, o sestričinama da ne govorim. Volim da obradujem ljude malim stvarima, ali onima koje ih čine srećnim. To znači da vas neko zna.
Postoji li mesto gde se dobro osećate?
- Najsrećnije se osećam sa svojim prijateljima Stefanovićima u selu Šurice kod Krupnja. Jednom sam bila u fazi kada sam se povukla, povređena kao javna ličnost nepravdama koje su mi nanesene. Onda sam sela u autobus, otišla u Šurice i celu noć s njima pekla rakiju, u opancima i čarapama. Sutradan sam se vratila za Beograd izlečene duše. Da mi je više takvih običnih, a neobičnih ljudi u životu! Ovi koji previše znaju, ili njih previše znaju - ne čine me srećnom.
Pazite li na sebe?
- Vodim zdrav život, obožavam da treniram i po pet-šest puta nedeljno, zdravo se hranim, vodim računa o licu i telu. Briga i ulaganje u sebe jedino je bitno za život, a uspeha i padova će biti onoliko.
Jeste li emotivno ispunjeni?
- Jesam. To bi bilo sve o tome.
Imate li želju da zasnujete porodicu?
- I odgajana sam i vaspitavana da jednoga dana budem majka. Biće to moj najveći uspeh u životu. Kad dođe vreme i moj "prijatelj odozgo" kaže da je to - to, radujem se tome.
Izlazite li često?
- Ma kakvi! Govore mi: "Babo jedna". Odem sa društvom u Skadarliju, za koju je vezan najbezbrižniji period mog odrastanja. Bila sam klinka i zvali su me "jagnje moje". Pre 11 godina tamo smo upoznali gospodina Mikija, "skadarlijskog Pavarotija". Pričao nam je o Cunetu Gojkoviću i legendama Skadarlije. Onda nas je život razišao i pre nedelju dana okupili smo se ponovo. Tražila sam da pozovu i Mikija. Bio je presrećan što smo ga se setili. U odelu, doteran, pevao je s nama celu noć. Rekao mi je: "Dragana, čuvam o tebi sve isečke iz novina. Pomeni nekad tvog Mikija." I moram. Kad takvih ljudi više ne bude, ko će da nam priča o Tomi Zdravkoviću i ostalim legendama?
(Ljilja Jorgovanović, Foto: Ana Paunković)
NE PROPUSTITE
