Najnovije vesti

ŽIVOTNA PRIČA GLUMCA: Hteli su da me ubiju devedesetih, držali su mi pištolj u ustima jer se zovem Irfan Mensur!
Foto: Ana Paunković

OSTAO JUGOSLOVEN

ŽIVOTNA PRIČA GLUMCA: Hteli su da me ubiju devedesetih, držali su mi pištolj u ustima jer se zovem Irfan Mensur!

Pop kultura

Smrti se ne plašim. Umro sam pre sedam godina. Odlazeći na operaciju, kad su mi ugradili tri bajpasa, znao sam da iza sebe ostavljam ime i prezime, nešto što sam uradio, tri sina i neke žene koje će me se sećati. Ne plašim se tog izdisaja, rekao je, između ostalog, Irfan Mensur u životnoj ispovesti.

Želeo sam da izgradim svoju lozu i ostavim svoj trag i zato sam ime svog oca uzeo za svoje prezime. Divna vest je što se moj najstariji sin Filip ovih dana ženi i njegova supruga je rekla da će uzeti prezime Mensur. Ono što sam hteo se ostvaruje. Imam Filipa i Pavla Mensura, a ako bog da, biće i nekih unuka i unučica.

Semenke i Ivica Osim

Rodni grad Sarajevo pamtim po mom opredeljenju da budem samo deo nekog krda koje se valja po ulici bez ikakvog cilja. Prva sećanja su mi vezana uz semenke. Na uglu moje ulice su prodavali semenke i kikiriki. Celo društvo okupljalo se oko tog kioska i dalje nismo išli. Naravno, da bismo opravdali naše stajanje, kupovali smo semenke i gledali devojčice kako prolaze ulicom ili izlaze iz škole.

Živeli smo blizu stadiona Železničara. Deo vremena, osim pored kioska, provodio sam i tamo gde smo gledali treninge i divili se fudbalerima koji su tamo igrali, poput Ivice Osima, Josipa Katalinskog i mnogih drugih. I dan-danas navijam za Želju. Pred velike mečeve fudbaleri su izlazili iz autobusa, a mi deca smo pritrčavali da nekom uzmemo torbu. Na taj način smo i ulazili na stadion. Jednom prilikom, probio sam se do Ivice Osima. On mi je dao svoju torbu i zajedno s njim sam ušao na utakmicu. Mesecima se posle pričalo o tome, a ja sam bio glavni u kraju, jer sam uneo Ivičinu torbu.

Fudbal i odbojka

Onda je došao na red sport. Probao sam da igram fudbal, ali su mnogi bili talentovaniji od mene. Dobro sam igrao lopte, ali u mojoj školi bila su čak trojica profesionalnih fudbalera. Kasnije, kad sam postao glumac, često bismo igrali lopte na „25. maju“. Okupili bi se Goran Marković, Dušan Kovačević, Emir Kusturica i Branko Baletić. Nisam ja tu bio najbolji. Kusta je dobar fudbaler, ali bolji od njega je Dušan Kovačević. Međutim, bolji od svih njih zajedno bio je pokojni Šaban Šaulić. Igrao sam s njim. Nije on dolazio da igra s nama umetnicima, već bismo mi odlazili na Dedinje na otvoreni teren. Šaban je bio čudo od fudbalera.

Pronašao sam svoj sport i to je bila odbojka. Bio sam i omladinski reprezentativac BiH. Čak sam bio pozvan i u omladinsku reprezentaciju tadašnje Jugoslavije. Morao sam naglo da prekinem sportsku karijeru jer sam zabrljao na drugoj strani, a to je školovanje. Izbacili su me iz trećeg razreda gimnazije, zbog čega sam morao da pređem u Niš, gde je živeo moj otac. Mene i Niš svojata kao svog čoveka.

foto: Srđa Mirković

Prvi koraci u glumi

Kada sam se iz Sarajeva preselio u Niš, počeo sam da posećujem pozorište i shvatio da postoji još nešto osim sporta. Nikad pre toga nisam otišao u pozorište. Prvi put sam tamo ušao sa 16 godina. Živeo sam u kući profesionalne glumice, a kod nas su dolazile i njene kolege često u goste. Iz radoznalosti sam odlazio u pozorište da shvatim o čemu oni pričaju i naslutio lepotu tog poziva. Intimno sam poželeo da i ja postanem glumac i otišao pravo na Fakultet dramskih umetnosti kod Minje Dedića.

Međutim, bio sam već primljen na akademiju u Zagreb, jer su me gledali naši kućni prijatelji, koji su tamo bili profesori, i rekli da je to dobro i da izađem na prijemni. Moj pokojni otac mi je rekao da pošto nisam nastupao nigde, ni pred razredom govorio pesmicu, jer je nikad nisam ni naučio, da odem da vidim kako to izgleda u Beogradu. Prijemni je tamo bio ranije dvadesetak dana. Primili su me u uži izbor. Počinjao je već tada prijemni u Zagrebu, ali ja sam odlučio da ostanem u Beogradu i ne odem na fakultet gde sam već faktički bio primljen. Sva sreća, primili su me i nisam napravio glupost. Moglo se desiti da budem i zagrebački glumac.

foto: Damir Dervišagić

Studentski dani

Mi smo važili za klasu koja se dobro držala. Krenuću od pokojnih, Danila Lazovića i Milana Eraka, a tu su bili i Zinaid Memišević, koji danas živi u Torontu, Rade Marjanović, Nada Blam, Gordana Marić... Bili smo vrlo jaka klasa. Zajedno smo i iznajmljivali stanove. Možda nas je držalo zajedno to što nismo svi bili iz Beograda.

Cela moja beogradska odiseja kreće u studentskom domu na Novom Beogradu. U sobu me je primio Nišlija koji je studirao likovnu akademiju. Spavao sam prvih nekoliko meseci na podu kao ilegalac. Ne znam da li više studenti mogu da stignu do sobe na taj način... Posle smo živeli u oronulim stanovima. Hranili smo se na tri-četiri. Kupimo celo pile, kilo hleba i majonez. Da ne bismo birali ko će batak, ko belo meso, a ko trticu, kidali bismo ko šta dohvati na - tri-četiri sad! Mislim da posle te četiri godine nikad više nisam uzeo piletinu s hlebom i majonezom u ruke, niti pomislio da to jedem. Kad nismo imali para, hranili su nas kelneri sa „Kolarca“. Akademija je bila sprat iznad. Mi smo sve vreme provodili na „Kolarcu“. Oni su nas verovatno sažaljevali. Nismo im sigurno bili najbolji gosti, jer smo sve uzimali na recke. Mene je više othranio „Kolarac“ nego što sam ja uspeo da zaradim.

foto: Privatna Arhiva

Vojnički dani

U vojsku sam otišao iz kafane. „Stupica“ je bila naše glavno sastajalište. Znam da me je pratila Lokica i da je bila čak i na stolu. Imao sam 27 godina. Uzeo sam oko pet sati taksi i otišao u Zemun. Naravno da je to bio trik. Ostavio sam svoje boravište u Nišu i naravno da su me oni poslali u Beograd. Preko veze... O tome sam mogu otvoreno da pričam. Bio sam raketaš... Moja obaveza je bila da čuvam Beograđanku i ako se pojavi neki avion, da ga oborim.

foto: Boško Karanović

Prvi honorari

Prvi novac zaradili smo arlaučući na radiju. Nije to bio neki novac. Prvi veći honorar sam potrošio tako što sam više od pola klase odveo na letovanje u Rovinj. Znam da sam snimio jednu ili dve TV drame za televiziju i kad su mi uplatili novac, mogao sam da izigravam malog šeika od Beograda. Divno smo se provodili. U Rovinju su se tada prodavale stare kamene kuće i neke štale. Kolege su me nagovarale da nešto kupim.... Sa nekih dvadesetak godina nije mi padalo na pamet da negde imam krov nad glavom, već sam mislio da je ceo svet moj. Mislio sam da će ti honorari celog života da mi padaju s neba. Nisam kupio ništa, a sada se kajem, ali je već kasno.

foto: Srđa Mirković

Uloge i karijera

Mogu da me vole ili ne, ali trajanje ne može niko da mi ospori. Glumac mora svoju karijeru da svede na trajanje, a za potvrdu toga su mu potrebne po dve ili tri dobre filmske, TV i pozorišne uloge, a ostalo je sve radna knjižica. Nemoguće je da uradite svaku ulogu kao da ste na vrhuncu i na ivici da dotaknete umetnost. Pokazao sam u samo dva ili tri filma da sam talentovan. Za ostalo ne mogu da se zakunem da je vredno. Nikad ne pričam bajke o svojih ulogama i režijama.

foto: Privatna Arhiva

Nisam zadovoljan svojim prvim filmom „Atentat u Sarajevu“, mislim da sam tu potpuno omanuo. Igram glavnu ulogu, ali me je on izbacio iz anonimnosti. Posle dolaze dva filma, „Pas koji je voleo vozove“ i „Čuvar plaže u zimskom periodu“ kod Gorana Paskaljevića, na koje sam veoma ponosan. Dolaze posle „Miris dunja“ i „Kraljeva završnica“, koji je jedan od prvih pokušaja da se napravi triler u Jugoslaviji. Igrao sam sa pokojnom Enom Begović i Vladicom Milosavljević. Svi su mi govorili da je to pogrešna podela što mi ženu igra Ena, a ljubavnicu Vladica.

Uloga kneza Pavla Karađorđevića u mom Jugoslovenskom dramskom pozorištu je obeležila moju karijeru. Po njoj je čak i moj mlađi sin Pavle dobio ime. Ljudi su posle te predstave čekali da se upoznaju sa mnom. Uloge koje su označile moj skoro pola veka dug boravak u JDP su „Nahod Simeon“ u režiji Dejana Mijača, „U potrazi za Marselom Prustom“ i „Seobe“ kod Vide Ognjenović. Bilo je još dosta uloga, ali onih za radnu knjižicu.

Reditelj u glumcu

Tokom cele karijere pokušavao sam da dajem svoje savete drugim rediteljima. Međutim, krajem osamdesetih sam krenuo i da režiram. Želeo sam neke svoje pozorišne probleme da rešim kao reditelj. Pre velikih režija napravio sam i „Kabare Irfana Mensura“, a na to me je nagovorio Lane Gutović. On je već imao svoj kabare. Uradio sam monodramu „Lakrdijaš“ i za nju dobio Zlatnu kolajnu u Zemunu na Festivalu monodrame. Ponudio sam tada pozorištu „Plavu pticu“. Za nju mi je tadašnji upravnik Jovan Ćirilov rekao: „Bože, kako bizaran predlog.“ Međutim, on je prihvatio taj bizaran predlog i tako je počeo moj put kao reditelja. Sada se spremam da režiram „Anu Karenjinu“ u Nišu. Sve moje predstave su zanatski čiste i opravdane. Glumci vole da rade sa mnom, jer ja kao glumac ne režiram, već s njima pravim svoje pozorište.

foto: Dragana Udovičić

Predrag Ejdus

Jedna od mojih poslednjih režija bila je predstava „Bečki dečaci“. Napravio sam tu predstavu da bismo Predrag Ejdus, Boda Ninković i ja malo bolje živeli. Mi smo tu predstavu odigrali više od sto puta. Posle Pecine smrti uskočio je Dragan Petrović Pele. To je poslednja predstava koju je Ejdus odigrao u životu. Gostovali smo u Kikindi. Sa Pecom se nikad nije znalo. On nikad nije priznavao da je bolestan. Sedeo sam baš u ovom kafiću kad sam shvatio da se nešto dešava s njim. Odlučio sam da ga pozovem i da se našalim, slutio sam da nije dobro. On mi je rekao da je u bolnici, a onda je izgovorio nešto što nisam očekivao da će ikad izgovoriti Predrag Ejdus: „Matori, gotovo je.“ Dva dana nakon tog razgovora preminuo je.

Moje srce i bolest

Radio sam paralelno predstavu u Zaječaru i režirao spektakl u Nišu „Konstantin Magnus“ Sanje Ilića. Pretrpao sam se poslom i u jednom trenutku sam osetio zamor i trnula su mi oba ramena... Nešto nije tu izdržalo. Upravnik pozorišta u Zaječaru me je poslao malo u Gamzigradsku banju, u neki lekoviti bazen. Pre ulaska u bazen pregledao me je kardiolog. Pregleda me i kaže: „Vi ste u odličnoj formi.“ Krenem da izađem, ali ona me pozove da uradim test opterećenja. Uključili su traku. Uključila je prvu brzinu, drugu, pa treću... Počela je da vrišti. Ona mi je rekla: „Hitno morate u bolnicu.“ Kakva crna bolnica, ja za sedam dana imam premijeru. Dala mi je sprej nitroglicerina i pustila me na moju odgovornost. Ne odem na bazen, već na predstavu, i vozio sam 350 kilometara do Beograda. Na pola izvođenja kažem mom kumu Voji Brajoviću, koji je dežurni medicinar, da mi spremi dobar pregled u Beogradu i pokažem mu nitroglicerin. On je hteo da prekine predstavu, jer je mislio da mogu da riknem. Odigrao sam predstavu i vratio se u Zaječar. Sutra posle probe me je upravnik odveo u Negotin. Kad me je doktorka pregledala, rekla je: „Hitno, ali hitno morate na sto!“ Mislio sam da sam Baš-Čelik. Telefonirao sam Voji. Ceo konzilijum me je dočekao u pola dva noću. S probe sam otišao na operacioni sto. U kolima sam popušio tri cigarete... U sebi sam mislio da su mi poslednje.... I bile su. Posle operacije sam ostavio duvan.

Posle ovog sam shvatio da sam uništiv i da sam napravio glupost. Ostavljam tri čoveka iza sebe, Filipa, Pavla i Aleksu (Srnin sin iz prvog braka, op. aut.). Pre sedam godina sam im bio potreban. Posebno Pavlu i Aleksi. Aleksu delim s njegovim ocem. Odgajio sam ga od njegove druge godine. On mu je tata, a ja sam mu ćale.

foto: Damir Dervišagić

Teški dani

Umalo nisam nastradao i devedesetih. Bila je 1992. godine, a ja sam imao pištolj u ustima. Bukvalno! Mogao sam tada da nestanem. Neki primitivni ljudi, kad je sve bilo sivo, želeli su da se svi prezivamo na ić. Sa Žarkom Lauševićem su to veče hteli da popiju piće, a mene su terali zato što se zovem Irfan Mensur. Sve se dešavalo u „Stupici“ i izvan nje. Otišao sam iz Srbije, ali sam odlučio da se vratim. Proverio sam kod vođe sive Srbije da li da se vraćam ili ne. On mi je rekao da se vratim. Jedini sam čovek koji je vratio švedski pasoš. Dobio sam ekspresno njihovo državljanstvo. Moj očuh je video da na pasošu ima vodeni žig koji oni nemaju na svojim pasošima. Dobio sam pasoš političkog izbeglice... Nisam se osećao tako... Samo sam hteo da se sve smiri i da se taj kukolj istrebi. Vratio sam ga. Otišao sam kasnije s jugoslovenskim pasošem u London, Kopenhagen, u Švedsku, pa nazad u Srbiju.

Isto bih ponovo uradio... Sedam dana, spremajući se da odem, imao sam obezbeđenje. Nisam znao da li je napad organizovan ili ne. Ni koraka nisam mogao da napravim da me ne prate. To ružno vreme sam brzo zaboravio. Bio sam okružen ljudima koji tako ne razmišljaju.

Kad sam se vratio, meni su nekoliko puta stavljali prislušne uređaje na telefon. Nastavio sam da dobijam pretnje, jer nekome nisam odgovarao. Od jednog od tadašnjih načelnika SUP dobio sam na poklon pištolj s dozvolom za nošenje. I njega sam vratio. Nisu to bila laka vremena. Ekscese su pravili pojedinci...

foto: Centar Film

Velike ljubavi

O mojim brakovima ne znate ništa. I Ljiljana i Srna su izuzetne žene koje i dan-danas volim jer su mi rodile sinove. U obavezi sam da ih čuvam, mazim i pazim. Ni iz jednog braka nisam izašao koristeći teške reči. Nisam imao traumatične razvode. Ostao sam prijatelj sa Ljiljanom i Srnom i one mogu da se oslone na mene u životu po bilo kojoj osnovi, osim po muško-ženskoj.

Prvi put sam se zaljubio u Sarajevu. Bio sam treći razred gimnazije. Ceo dan sam smišljao šta da pričamo. Trebalo je da idemo Vilsonovim šetalištem... Naravno da se sve završilo u banalnostima. Nije važno kako se zvala... Ona je sada važna ličnost u muzici.

Sećam se i mog prvog buđenja muškosti. Imao sam 11 godina. Išli smo na letovanje na Boračko jezero nekim ćirom. Bilo je bezbroj tunela. Mi smo sedeli u kupeima. Znam da smo se jedna devojčica i ja uvek hvatali za ruke kako bi naišao tunel. To uzbuđenje je nešto što mi je ostalo kao neverovatan događaj koji se više nije ponovio. Moja prva ljubav je moja desna, a njena leva ruka.

Naslednik u glumi

Pavle nije bolji glumac od mene niti će ikad biti, jer nije završio akademiju. Kad završi fakultet, to ću mu javno priznati. Profesor sam na akademiji i znam da ta deca mogu puno da nauče tokom školovanja. On je završio prvu godinu i već dve pauzira. Odlučio je da uđe u biznis, ali sam mu rekao da to neće trajati večno. Njega sada čekaju i nove uloge i projekti. Međutim, glumac mora da se pripremi za pauze, koja su neminovne u našem poslu. Za te pauze vam treba diploma. Biti glumac je neprestana borba.

Pavle je nastavio nešto što sam ja započeo pre 50 godina i nadam se da će imati sreće da ga onaj od gore stalno prati. Ima beskrajno mnogo talentovanih ljudi, u koje neko od gore nije upro prstom, i oni se brzo izgube. Bio je dobar, pa je Pavla pogledao pre vremena.

foto: Privatna Arhiva

Najveći strah

Desilo mi se kad smo Srna i ja napravili kuću u Zemunu, moj najveći strah. Imali smo neke kaskade i veliki dnevni boravak. Pavle je prohodavao u dupku. Čuvao sam sina... Ne znam kako, ali jednog trenutka sam video kako on nestaje... Počeo je da pada sa osam metara visine... Sećam se njegovog pada, a posle toga su mene našli kilometar dalje kako rukama držim glavu na svojim kolenima. Pobegao sam od kuće. Prepao sam se. Pavle nije imao ni najmanju ogrebotinu. To je odnos prema mojim sinovima. O njima razmišljam kao o božanstvima.

O smrti

Smrti se ne plašim. Umro sam pre sedam godina. Odlazeći na operaciju, kad su mi ugradili tri bajpasa, znao sam da iza sebe ostavljam ime i prezime, nešto što sam uradio, tri sina i neke žene koje će me se sećati. Ne plašim se tog izdisaja. Nisam bio svestan ni udisaja kad sam rođen. Plašim se jedino muke da se do kraja dođe. Iza mene će ostati trag na koji mogu da budem ponosan.

Kurir/ Ljubomir Radanov, foto: Ana Paunković

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...