Glumica Merima Isaković optužila je kolegu Branislava Lečića da ju je silovao pre 43 godine, nakon što je i Danijela Štajfeld iznela tvrdnje da je bila Lečićeva žrtva.
Merima je navela da ju je Lečić silovao 1978. godine, kada je imala 18 godina.
"Osećam potrebu da danas kažem istinu i molim naš narod da ovo pažljivo pročita. Nasilnik koji je zamalo uspeo da uništi moj život, da ugasi moju mladost, da me kao tama proguta", ispričala je Merima Isaković u svojoj ispovesti.
Psiholog i psihoterapeut, Željka Kurjački Stanić govorila je na ovu temu, te je isspričala kakve su psihološke rane i traume s kojima je Merima živela godinama u tišini.
"Silovanje je posebno težak čin nasilja jer je kreiran da najdublje ponizi osobu koja je to doživela. Nije toliko prisutna želja da se nanese fizička bol i apsolutno nema veze sa seksualnošću, već sa željom da se pokaže potpuna dominacija nad telom žrtve" kaže ona i dodaje:
"Depresija i aksioznost mogu da budu pratioci ove traume, ali ne nužno. Ono što može da se dogodi je postraumatski sindrom. Tada osoba živi u ili u strahu ili u potiskivanju traume koju je doživela, bez ičega između. Postoje trenuci kada je preplavi sećanje, ponekad rascepkano i nelogično, ponekad samo slike bez emocija, a nekad samo osećanja bez slika.. Nekada i traumatski snovi... To se dešava jer PTSP ne može da se integriše u sećanje, pa ili nas preplavi ili ga potisnemo", objašnjava Željka.
"Opraštam ti, rekla sam mu tada, pre četrdeset godina. Opraštam, ali ne zaboravljam. Ti nikada nećeš shvatiti bol koji si mi naneo. Mnogostruki bol. Ako ikada čujem da si ikome naneo sličnu bol, svima ću reći šta se desilo“, rekla je Merima, a Stanićka je objasnila da li takav čin može ikada da se zaboravi.
"Tako nešto se ne može zaboraviti, ali se može stići do takve psihološke zrelosti gde se odustaje od želje za osvetom, od ljutnje onda kada sa njom ne možemo da uradimo ništa dobro po sebe. Kada preživela osoba prestane da svakodnevno razmišlja o zločincu ili da prisećanje na njega više nema onaj onesposobljavajući efekat, tada može da kaže da se oporavila. Teška iskustva imaju kapacitet da nas naprave snažnima na način na koji bez njih ne bismo to mogli da postignemo", priča Željka Kurjački Stanić.
Da li je onda i njen izbor nove profesije bio način da sama sebi zaceli rane?
"Psihologiju najčešće biraju ljudi koji imaju dobre uvide u svoje motive, koje zanima taj unutrašnji svet ljudi. Mislim da je veoma zdravo da neko ko je imao duboko lično iskustvo nasilja želi da upiše studije psihologije kako bi bolje razumeo svoj um i um drugih ljudi. To je zdrav motiv.
Da li je njena ispovest, posle 43 godina, zapravo način i da zaista stavi tačku na ovo traumu i da tako zapravo da podršku svim ženama žrtvama silovanja?
"Apsolutno moguće. Rizično je izaći u javnost sa nečim sa čim smo s godinama nekako naučili da živimo, probuditi stare rane. To je hrabro. Time se zaista može završiti celina, staviti tačka. To je znak je da smo zdravi i oporavljeni i onda kada smo spremni da svoje iskustvo iskoristimo za nešto dobro, da pomognemo nekome ko prolazi kroz isto", objašnjava Željka Kujrački Stanić.
Kurir.rs/I.B/Blic žena
NE PROPUSTITE
Bonus video:
