BEOGRAD - Bubnjar Dragoljub Đuričić najavio je da će na koncertu 13. februara u Ateljeu 212, na kome će se okupiti tridesetak bubnjara iz zemlje i regiona proslaviti "jednu profesiju koja je pomalo blesava" i uspostaviti novi praznik - Dan beogradskih bubnjara."Petnaest godina nisam svirao u Ateljeu 212, a nekako je iz Ateljea sve to krenulo. Devedesetih godina sam provodio mnogo vremena u Ateljeu, gotovo 10 godina sam svakog dana bio u tamo sa svojim prijateljima", objasnio je Đuričić.
"Nekako mi se čini da je iz Ateljea mnogo što šta krenulo, dakle i želja za demokratskim promenama. Razni ljudi su tamo dolazili devedesetih godina - od Bogdana Tirnanića do ministra kulture. Komentari tamo su bili nekako ogoljeni i očišćeni, vadila se suština i iz suštine se išlo. Glumci su na svim demonstracijama, posebno studentima, prvi dali podršku. Tamo sam i ja nekako krenuo sa tim dobošem", priseća se on.
Đuričić je koncert u Ateljeu 212 održao u decembru 1998. pa je odlučio da pozove Uroša Šećerova i Lava Bratušu i to obeleži. Ubrzo su se javili muzičari sa kojima je svirao svih ovih godina, a priključili su im se i bubnjari iz regiona.
"Svi su sa oduševljenjem prihvatili da napravimo taj koncert, jer smo mi, bubnjari, i golmani u sportu slična fela ljudi - većinu života čuvamo leđa solistima, a oni poentiraju. Mi smo se na to navikli, možda smo zato dobri među sobom i među nama nema sujete, podržavamo se, volimo se na poseban način. Ja najbolje prijatelje imam među bubnjarima. Recimo Garabeta Tavitjana iz grupe 'Leb i sol' smatram najvećim prijateljem u životu, jer je napustio grupu kada ja nisam znao gde ću da sviram", rekao je kroz smeh Đuričić.
U međuvremenu je video da postoji Dan bubnjarskih zagrljaja, Dan donjeg veša. Pa što ne bi osnovali Dan beogradskih bubjara.
"Kad malo bolje razmislim, niko od bubnjara iz Beograda nije pravio ime tokom demokratskih promena, već su nas nazivali "beogradski bubnjari". Dakle, to ime već postoji i više nema u svetu nikakvih demonstracija, a da nema bubnjara, to se nekako odomaćilo", primetio je Đuričić, koga i dalje na ulici prepoznaju kao "maskotu" borbe protiv režima Slobodana Miloševića.
"Pošto je moja faca bila dominantnija od drugih, ja sam postao maskota jednog vremena. Na premijeri baleta 'Doktor Džekil i mister Hajd' razgovarao sam sa Zoranom Đinđićem i zamolio ga da li može nekako da se učini u ovoj zemlji da ne budem jedino ja maskota demokratskih promena. On mi je rekao jednu rečenicu koju sam zapamtio za ceo život: 'Nemoj, Dragoljube, da se ljutiš. Mi moramo pokazati svetu kako se menjamo, jer NATO pakt je to hteo bombama, e mi ćemo muzikom'", ispričao je Đuričić.
Ljudi su ga, kako kaže, "etikitirali", neki ga presreću na Kelenić pijaci sa pitanjem: "Šta si nam ovo doneo?", drugi ga veličaju, a njemu je žao što su zaboravljeni klinci koji su sve to započeli i koji su više od njega želeli bolji i lepši život."To su klinci počeli, kada su videli mene, dali su mi palice, ja sam počeo sa njima da sviram i moja faca je bila nešto ozbiljnija, više su me znali i sve je meni pripisano. I neka. Ja sam na to ponosan, ušao sam u istoriju jednog vremena, ali mi je žao klinaca koji su se takođe borili, ali ih niko ne spominje", naglasio je Đuričih.
Bubnjari i demokratske promene su, prema njegovom mišljenju, sada istorija."Daj Bože da je nešto bilo, međutim i bubnjari i demokratske promene i ubistvo Đinđića, sve je to nekako istorija. Sad živim život solo bubnjara. Moj prijatelj Rambo Amadeus mi je jednom rekao: 'Pa ti si jedini bubnjar koji živi od svog rada. Drugi bubnjari su iza tuđih leđa, a ti sviraš sam za sebe'", rekao je on.
Ne želi da se pravda, jer ništa loše nisu uradili. "Ivica Dačić mi je jednom prilikom rekao: 'Super je bilo što ste vi bili tamo, jer kad god mi čujemo i vidimo da su bubnjari na ulici, mi znamo da neće biti nereda'. Mi smo održavali jednu atmosferu i ljude koje sada srećem, 12 godina posle, osmehuju mi se i ja znam zašto je to tako", istakao je on.
Nikad se, kaže, nije tako nasvirao kao devedesetih godina. "Ljudi misle da sam ja bio strašno buntovan 1996/1997. a ja se nikad nisam tako lepo nasvirao kao tada. To su bile najbolje žurke i najbolje zabave u Evropi u tom trenutku, ali jednima odgovara da to pripisuju politici, nekima nešto drugo, a u suštini smo se zabavljali", istakao je Đuričić.
Sebe smatra slobodnim čovekom, a na tome je zahvalan rokenrolu."Nemam ambiciju da imam BMV, meni treba samo auto od tačke A do tačke B i sa takvom ambicijom ja sam se rasteretio. Ja sam slobodan čovek i mislim da mi je to dao rokenrol. O njemu u poslednje vreme pričam kao o najlepšoj i najvećoj izmišljotini čovečanstva, zato što se radi o pojedincu, sopstvenoj buntovnosti i zato što možeš svoje ja da izbaciš iz sebe i kažeš: Halo ti, magarče jedan, nisi tako dobar, hajde to popravi. Rokenrol je stvar koja ne odgovara vremenu u kome živimo zato što se buntovnost malo teže kontroliše, pa se guši", ocenio je on.
U Ateljeu 212 okupiće bubnjare od onih koji su prešli 70. godinu do osmogodišnjeg Đurađa. Sviraće Vladimir Furduj, Igor Malešević, Lav Bratuša, Vicko Milatović, Čedo Macura, Gaga Krstić, Bogdan Diklić, Gordan Kičić, Dražen Šolc i drugi, a prihod od ulaznica pokloniće Ateljeu 212.
Đuričić je ocenio da Srbija ima odličnu bubnjarsku scenu. "Gde god u svetu da sviraju naši bubnjari, ne možemo se postideti. Ako uspem da ovo organizujem i sledeće i one tamo godine, gotovo sam siguran da će nastati jedan bubnjarski festival, pa kroz pet godina možemo dovesti i bubnjare iz inostranstva", primetio je on.
Koncert je zamišljen tako da Đuričić na scenu postepeno izvodi svoje prijatelje, koji će se predstavljati solo nastupom. Praviće se sve veća grupa, te će poslednjih pola sata svirati svi zajedno.
"Ako imate 30 poznatih bubnjara na sceni, svako treba da odsvira svoj solo, a onda morate da ih obuzdate. Ja sumnjam u svoj autoritet da to mogu, ali ću pokušati. Bubnjari su mnogo smešni ljudi, treba ih obuzdati i kanalisati. Na kraju imam ideju da uvedem mlade bubnjare. Ako sve to prođe dobro, mogu reći: Evo palice, toliko od mene", istakao je Đuričić.
