Njegovo ubistvo nikada nije preboleo, a ona je ostala usedelica do kraja života: Svi ste čuli za Čika Ljubu, a znate li ko je on

Jedna od najpoznatijih ulica u centru Beograda svakog dana puna je ljudi. Njome se prolazi na putu ka Knez Mihailovoj, zastaje u kafićima, žuri na sastanke i dogovara susret "kod Čika Ljubine". Ipak, malo ko se, prolazeći ovom ulicom, zapita ko je zapravo bio Čika Ljuba.

Volela ga je jedna od najznačajnijih srpskih pesnikinja 19. veka –Milica Stojadinović Srpkinja. Njihova bliskost trajala je godinama, Vuk Karadžić želeo je da ih spoji, ali ljubav nikada nije dobila srećan završetak.

Ni Milica ni Ljuba nikada se nisu venčali.

Milica je njegove knjige i fotografiju držala kraj sebe

Milica Stojadinović Srpkinja i Ljubomir Nenadović upoznali su se u Beogradu 1851. godine. Susret je ostavio dubok trag u njenom životu, iako osećanja koja je gajila prema njemu nikada nisu prerasla u ljubavnu vezu.

Njihov odnos ostao je negde između dubokog prijateljstva, književne bliskosti i emocija koje Milica nije otvoreno pokazivala.

Čika Ljuba bio je jedan od najvažnijih muškaraca u njenom životu. Izuzetno je cenila njegov književni rad i smatrala ga najboljim srpskim pesnikom, a sopstvene stihove koje je nameravala da objavi najpre je slala upravo njemu, tražeći njegovo mišljenje.

Koliko joj je značio možda najbolje pokazuju sitnice koje su je svakodnevno okruživale. Na njenom stolu mogle su da se vide Nenadovićeva "Šumadinka" i "Putnička pisma", ali i njegova fotografija u crnom plaštu.

Čak je i Vuk Stefanović Karadžić pokušao da doprinese tome da se njih dvoje venčaju. Milica je kasnije zapisala da ju je posle njegovog provodadžisanja bilo stid da se prema Ljubi "ponaša sestrinski".

Ipak, ono što je mogla da bude velika ljubavna priča srpskog romantizma nikada nije dobilo takav epilog.

Njena osećanja ostala su platonska. Milica se nikada nije udala, a ni Ljubomir Nenadović nije zasnovao brak – do kraja života ostao je neženja.

Ko je zapravo bio Čika Ljuba?

Ljubomir Nenadović rođen je 1826. godine u Brankovini kod Valjeva, u porodici koja je već bila duboko upisana u srpsku istoriju.

Bio je sin Prote Mateje Nenadovića, vojvode iz Prvog srpskog ustanka, diplomate i autora čuvenih "Memoara", i unuk kneza Alekse Nenadovića, jednog od srpskih knezova koje su dahije pogubile u Seči knezova 1804. godine.

Iako je poticao iz porodice snažno povezane sa ustaničkom Srbijom, Ljubomir je pripadao novoj generaciji srpskih intelektualaca okrenutih Evropi.

Školovao se u inostranstvu, govorio strane jezike, putovao i upoznavao evropsku kulturu u vreme kada je takvo obrazovanje među Srbima još bilo retkost.

Uprkos poreklu i ozbiljnim državnim poslovima koje je obavljao, ostao je upamćen kao čovek vedrog duha, blage prirode i britkog humora. Upravo je prisnost koju je imao sa ljudima doprinela tome da ga savremenici od milošte zovu Čika Ljuba.

Taj nadimak mnogo kasnije ostao je da živi i na tabli jedne od najpoznatijih beogradskih ulica.

Smatrao je sebe pre svega pesnikom

Nenadović je stvarao u različitim književnim žanrovima. Pisao je poeziju, poučne priče, basne, satirične i humorističke poeme, besede i putopise, a bavio se i prevođenjem.

Ipak, sebe je pre svega doživljavao kao pesnika. Poezija za njega nije bila samo književna forma. Kroz stihove je beležio ono što je video, mislio i osećao, pretvarajući ih u svojevrsnu duhovnu biografiju.

Njegov stil odlikovali su jednostavnost, neposrednost, humor i želja da čitaoca istovremeno zabavi i nečemu nauči. Upravo zbog pristupačnog jezika postao je jedan od čitanijih autora srpskog romantizma i imao važnu ulogu u stvaranju šire čitalačke publike.

Putovao sa Njegošem po Italiji

Najtrajniji trag Ljubomir Nenadović ipak je ostavio kao putopisac.

Njegova putovanja pretočena su u knjige pisane u obliku pisama: "Pisma iz Švajcarske", "Prva pisma iz Nemačke", "Pisma iz Italije", "Druga pisma iz Nemačke" i "Pisma o Crnogorcima".

Želeo je da ih piše tako da "svaki čitatelj ima utisak kao da su baš njemu pisana".

Posebno mesto zauzimaju "Pisma iz Italije", nastala iz iskustava sa putovanja tokom kojeg je vreme provodio sa Petrom II Petrovićem Njegošem. Upravo su Nenadovićevi zapisi ostali dragoceno svedočanstvo o poslednjem periodu Njegoševog života.

Crna Gora ga je snažno fascinirala, pa je o tamošnjim ljudima, običajima, čojstvu i junaštvu pisao sa velikim interesovanjem.

Podsmevao se cenzuri, pa mu zabranili časopis

Nenadovićev život nije se završavao na književnosti.

Pokrenuo je list "Šumadinka", koji je sa prekidima izlazio nekoliko godina. Na njegovim stranicama nije izbegavao društvene i političke teme, a naročito je voleo da se podsmeva cenzuri i kritikuje vlast.

Takav odnos prema tadašnjim prilikama imao je cenu - "Šumadinka" je zabranjena uz obrazloženje da "prkosi praviteljstvu našem".

Istovremeno je gradio i ozbiljnu državnu karijeru. Predavao je na Liceju u Beogradu, radio u državnoj službi, obavljao poslove u prosveti i unutrašnjim delima, a diplomatsko iskustvo stekao je kao sekretar Srpskog poslanstva u Carigradu.

Godinama je bio i na visokoj funkciji u Ministarstvu prosvete, nakon čega je otišao u penziju i povukao se u rodnu Brankovinu. Postao je i redovni član Srpske kraljevske akademije.

Prijateljstvo sa knezom Mihailom dobilo neobičan nastavak

Ljubomir Nenadović bio je blizak i sa knezom Mihailom Obrenovićem.

Njihovo prijateljstvo dobilo je tragičnu dimenziju nakon atentata na kneza Mihaila 1868. godine. Nenadovića je njegova smrt duboko pogodila, a tragedija je za njega bila još bolnija zbog činjenice da je u zaveru bio umešan i jedan od njegove braće.

Danas se u samom centru Beograda može pronaći gotovo simbolična veza između dvojice prijatelja. Čika Ljubina izlazi ka prostoru Trga republike, kojim dominira spomenik knezu Mihailu, i neposredno je povezana sa Knez Mihailovom ulicom. Tako su imena dvojice ljudi koje je za života povezivalo prijateljstvo ostala jedno uz drugo i na mapi Beograda.

 Video: Spomenik Njegošu u Rimu