Majko, večeras sam sanjao nešto što mi ne da mira. Bio sam kod kuće i došao je jedan momak, 2-3 godine mlađi od mene, i rekao mi: "Mi smo braća. Ali mi naša majka nije dopustila da budem danas sa tobom. Nije mi dopustila da se ikada igram sa vama, da se smejem, da plačem. Onda sam mu odgovorio da nemam brata, već samo jednu sestru, dve godine stariju. Ali on je insistirao i rekao mi da te pitam šta si uradila onog jutra u martu i da ti kažem da bi i on odrastao kao i mi".
Majka, kad je to čula, se onesvestila! A kada je došla sebi, priznala je svojoj deci šta je uradila tog jutra. Kada je ostala trudna sa trećim detetom, razgovarala je o tome sa svojim mužem, sa sestrom i jednom prijateljicom, i kao što je uobičajeno, odlučili su da se ne rodi to dete. Tako je abortirala.
Majka se posle toga u duši osećala veoma loše i godinama joj njen duhovnik nije dozvolio da se pričesti. Dugi niz godina posle toga bi često, kada bi se toga setila, padala u melanholiju i plakala, a zatim se desilo i viđenje u snu njenog sina.
To je jedini smrtni greh, koji i kada se ispovedi sa smirenjem i iskrenošću, iako se sigurno oprašta, ne zaboravlja se nikada. Ostaje i javlja se osećanje griže savesti doživotno! A to je zbog toga da se ne bi ponovio, a neka ova istinita priča zaštiti i umudri one u neznanju i maloverne.
(Časopis "Grčka pravoslavna mnogodetna porodica", br. 128, decembar 2010/Pavkov Sanja)
