Koliko puta ste poželeli da se sretnete sa jelenima?
Oči u oči. Za sebe znam nebrojano puta. Tu jedinstvenu, priliku imala sam u Međimurju, na severu Hrvatske.
Ova županija oivičena rekama Mura i Drava pored farme jelena i muflona gde je većina nas, koji smo je posetili ispunila davno sanjani san, krije predele od kojih nanovo zastaje dah.
Tu su vinogradi, zbog kojih će te na trenutak pomisliti da ste u Toskani, šume koje doživljavate na drugi način ukoliko se njima provozate kvadovima, pregledni hektari obrađene zemlje i besprekorno čist predeo videćete ukoliko se provozate bicklom, koju obezbedjuju domaćini.
Vredni meštani ove županije ozbiljno su shvatili turizam, iskoristili Evropske fondove, te turistima nude aktivan odmor.
Ali vratimo se jelenima... ta divna životinja istovremeno na prvi pogled izaziva divljenje. Mio pogled, a opet rogovi su tu da shvatiš da i ne možeš tek tako da im priđeš. Domaćin kaže:"Navikli su na ljude, ali opet treba voditi računa kad im prilaziš". Polako otvara kapiju nepreglednog velikog imanja, u nekim delovima je šuma i na njenim se obroncima mogu videti mladi, ali doći do njih bila je gotovo nemoguće.
Prvo što nam to nikako ne bi dozvolili roditelji drugo što bi se prilično našetali. Kroz glavu prođe da bi bilo lepo milovati ta mala bića ali nije loše biti okružen njihovim rogatim roditeljima. Kako je red da se tokom prve posete nešto donese, tako smo i mi zgrabili klip kukuruza i ušli u krdo jelena.
Nije im trebalo mnogo vremena da dotrče. Domaćin objašnjava da treba paziti na rogove ali koga je sad već briga. Oni su tu. Čvrsto držim klip kukuruza dok ga jedan od većih jelena kruni svojim zubima. Mogu i da ga pomilujem. Pružam ruku jer ovakvu priliku verovatno nikad više neću imati... Kroz glavu prođe misao oči u oči jelen i Jelena.
Trajalo je naše prijateljstvo dok je na klipu bilo kukuruza nakon toga je otišao, sa kukuruzom u stomaku...
Razmišljam nisam ni ja ostala bez ičega, i u mom stomaku ostao je osećaj koji ga ispunjava nečim što će tu biti uvek kada se setim ovog divnog trenutka.
Prelepe predele koje Međimurje ima iskoristio je još jedan meštanin. Naime, napravio je centar u kom ne možeš da budeš miran, jer je u njemu toliko igara da mi se svako bar u jednoj našao. Od penjenja na stene i pejntbola, preko streljaštva i pikada, do stonog fudbala gde su ljudi umesto figura i vožnja kvadovima.
- Počeo sam tako što sam nabavio nekoliko pušaka za pejntbol. A sve ostalo je uz malo mašte i novca došlo samo" kaže on. Počeli smo s kvadovima. Vožnja ovim četvorotočkašem nudi zaista jedinstven osećaj.
Vozila sam ga u pustinji i bilo je jedinstveno ali ništa manje lepo i uzbudljivo je proći šumskim predelima.
Pogotovo ako su staze krivudave i ako ima uspona i padova.
Ostaju nam vinarije. S razlogom naši ljudi kažu da iako i mi imamo dobra vina ali da su komšije ipak u tome bolje.
Brojne nagrade koje su kao prozivođači, neka domaćinstva osvojila svedoče o tome. A da bi bolje razumeli vino jedan od domaćina izrecitovao je stihove pesme koju je davno jedna od njegovih nastvanica napisala.
"Da nema tog vina mnoge bi reči ostale neizrečene, da nema tog vina mnoge bi misli ostale neispunjene. Da nema tog vina mnoge bi pesme ostale neispevane, i da nema tog vina mnoge bi žene ostale neljubljene...."
(Kurir.rs/Jelena Rafailović/foto:Kurir)
