Ovo je priča o dečaku iz prirode. O srpskom Mogliju koji je opčinio Hercegovce. On se zove Uroš Stanišić (12). Moglo bi se reći "čudo od deteta". Mališan je rodom iz Srbije. Tačnije, iz srca Beograda.
Uroš je nakon završenog šestog razreda još u junu otputovao u selo Bioci koje se nalazi nadomak Trebinja kod familije svoje majke. Tamo provodi svako leto. Selo. Pet kuća u njemu. Mnogo obaveza i stoke. Koga god put tamo navede, ostane maksimalno dva do pet dana. Uroš je bio puna dva meseca. I kako kaže: "Tako bi mogao ceo život". U rodni grad se vratio na dan početka školskih obaveza. I to ništa ne bi možda ni bilo čudno da tamo nije radio sve poslove, barabar sa svojim dedom Draganom i Branislavom. Totalno izolovani i mimo sveta, gde nema dometa, prevoza, prodavnica, ali okruženi prirodom i poslom, ovaj dvanaestogodišnjak je proveo svoj raspust. Svoje životno iskustvo je podelio i za naš list.
- Volim ovo selo. Tu je rođena moja baba Stana. Jeste, kako kažu meštani krš i kamen, ali ja uživam u tome. Nisam poneo ni mobilni, a ni knjigu da učim jer tamo ima mnogo da se radi. Svaki dan sam ustajao u šest, pola sedam ujutru i sa dedom gonio ovce. Ali pvo što sam uradio, ja sam se sa srpskog prebacio na hercegovački jezik. Vaš jezik odlično govorim imam naglasak i sve što treba - kroz osmeh započinje priču Uroš.
On opisuje i kakvi su mu bili dani.
- Savršeni. Ko radi ne boji se gladi. Gonio sam stoku, plastio seno, nosio vodu sa čatrnje u kuću, pojio sam goveda, čuvao jagnjiće i okopavao krtolu i raštan. Ima mnogo da se radi, a malo da se sedi. Kaže moja mama: "Kada bi toliko učio koliko si radio, bi bi najbolji đak", ja nisam najbolji đak, ali sam mnogo toga o životu u ovom selu naučio što nema u knjigama - iznanadio nas je ovakvim odgovorom Uroš.
Na pitanje kako su drugari regovali kada su čuli da je on bio u divljini bez igrica, mobilnog, trotineta i svega što moderno vreme nosi, Stanišić kaže:
- Neki ne bi to razumeli, pa nisam ni pričao. Tamo je drugačiji život. Imao sam druga Miloša i joše nekoliko dečaka i devojčica kojima je familija takođe iz mog sela, a koji žive u Trebinju pa su dolazili, i družili smo se. Miloša isto zna sve poslove i vredan je, ali smo kad završimo poslove imali vremena za igru. Jedino mi je žao što je loš put. Inače, ovo selo se nalazi dvadesetak kilometara nadomak Grada Sunca. Prema popisu stanovništva iz 1991. u naselju je živelo svega 15 stanovnika. Danas ih ima duplo manje. U selu ima pet kuća i šest stnovnika. Stanišić se u ovoj divljini gde su samo brda, kamen, doline, vukovi, lisice, zmije, divlje svinje i uz domaće životinje i stoku koju gaji porodica Mijanović, odlično snašao i zaslužuje da seo svet čuje za srpskog Moglija.
O njemu pričaju svi Trebinjci i pitaju se čije je dete. Jedno je sigurno da će biti radnik i veliki čovek.
Kurir.rs/LJ.S, Foto: Kurir
NE PROPUSTITE
