Jedan čovek u svojoj ispovesti podelio je iskustvo koje je stekao kao profesionalni Deda Mraz.
Naime, on je za Blic ženu ispričao sa čime se susretako kao čuveni deka koji deli poklone malištanima. Ispovest prenosimo u celosti.
- Odigrao sam mnoge uloge do sada, amaterski naravno, ali sam uvek vešto izbegavao da budem Deda Mraz - uopšteno, a pogotovo prilikom dodele paketića. Međutim, sve ono od čega bežiš na kraju te i stigne, kažu, pa je tako mene pre dve godine sustiglo da budem i čuveni deka iz Laponije.
Bio sam i prorok, i princ, i klovn, i neki lovac na veštice, pa čak i žena jedared na kratko uz Anu Nikolić i "Romale, romali", ali nikada nisam želeo da tokom novogodišnjih predstava budem Deda Mraz. Možda zato što ni sam kao mali nisam verovao u njegovo postojanje jer sam znao da neki dobroćudni čovek čeličnih živaca oblači čuveni crveni kostim i preko lica stavlja belu bradu da bi se fotografisao sa decom u krilu dok drže paketić. Pritom, polovina njih dušu isplače, glas izgubi od vrištanja, a sve zato što im deka u crvenom odelu unosi veliki strah. To sam želeo da izbegnem, da baš ne moram da se borim sa dečicom koja su preplašena mojom pojavom. Ali, pozove me Simona, angažuje za svoje putujuće novogodišnje pozorište, a nju ne mogu da odbijem - najbolji smo drugari čitav život.
I tako zime 2019. godine počnem ja svoju avanturu Deda Mraza sa "Glumionicom", ali ne sa irvasima, već sa Simoninom "Dačijom". A pošto sam u tom momentu bio poprilično mršav, morali smo da me "natrontamo" da bih bio što verodostojniji.
Bilo je tu mnogo slojeva garderobe. Džemper, preko toga jastuk vezan kaišem, zimska jakna i na kraju crveni kaput sa belim krznom. Na licu veštačka brada, veštačka kosa, a preko kose kapa. Što bi rekla Nataša Bekvalac: "U meni 300 stepeni, gorim, nisam pri sebi". Dišem preko pora oko očiju jer jedino mi to nije prekriveno kosom i bradom. Da se razumemo - veštačka brada je išla preko moje jer sam kategorički odbio da se zbog uloge obrijem, a nisam želeo ni da je pustim previše, pa da je farbam u belo jer mi Buba-Jala fazon ne pristaje po karakteru.
Radili smo mnogo predstava, dodele paketića, a svaki put bih molio Boga da se predstava ne oduži, da što manje dece dođe jer je u nekoliko navrata bilo skoro pa "vanredno stanje". Nemam vazduha, a u sbakom lokalu omaknu grejanje da ljudima bude prijatno, a koga briga što će Deda Mraz da se sruši kao sveća jer je kiseonik u mozgu bio na rezervi. Zato sam se preznojavao u slapovima.
Da ne bude to najveća muka, treba i odslušati ceo koncert dece koja se zacene od plakanja, ali ih uporni roditelji guraju u krilo čoveka koji njima uliva veliki strah. Ma, sve za dobru fotku za insta. A ja korak do nervnog sloma.
Tako je bilo u Kulturnom Centru u Pančevu. Jedna firma organizuje dodelu poklona deci svojih zaposlenih. Na mene je red da budem bradati deka sa crvenom kapicom. Nema veze, razmišljam. Biće puna sala, velika bina Kulturnog Centra, jeste da niko neće da me prepozna, ali biću zvezda. Informacija koju sam skrajnuo sa pameti jeste da posle predstave treba da se fotografišem sa decom. I sve bi bilo okej da nisam doživeo "prosvetljenje" pred početak programa da će biti više od 200 dece!
To je zaista bio izazov. Sala pregrejana, svi sede u duksevima, majicama i košuljama, a ja sa pet slojeva odeće na sebi, pa doktorka Macura bi bila preponosna na mene i moje slojevito oblačenje. S tim što je u jedom momentu postalo jako rizično da se Deda Mraz ne onesvesti i svim silama sam se trudio da ubrzam proces. "Hajmo jedna slika, paketić i smena". I uspeli smo nekako da izguramo sa policijom, ali bez hitne pomoći.
Ipak, iako je jako teško boriti se sa vrućinom, decom, paketićima, smejati se, a ključati u sebi od toplote i besa, ipak na kraju znate da ste ulepšali dan nekome - ko veruje i ne plaši se.
Pored pomenutih naručenih predstava, radile su se i humanitarne predstave u sirotištima. Zbog toga bih podneo još tri zimkse jakne i džempera na sebi kada vidim koliko njima taj dolazak znači, koliko su srećni što neko i na njih misli, iako su paketići koje im ustanova obezbedi veoma skromni. Tu znam da je radost iskrena, zahvalnost je od srca, a fotografija njihova uspomena.
Moram da ispričam jednu situaciju baš u vezi sa tim. Radili smo predstavu u sirotištu, pa na jednom privatnom rođendanu. I srce da ti prepukne zbog te dece koju su svi napustili, a koja bi samo želela da se neko i njih seti. Pa taj momenat oduševljenja, suza u očima od sreće kada su videli Deda Mraza sa svojim pomoćnicima, vilenjacima i Elzom koji su im "doneli" slatkiše i grickalice je nemerljiv.
Ipak, dočekao me je hladan tuš na luksuznom rođendanu kada je slavljenik došao da od Deda Mraza traži skupoceni auti i pet miliona evra. Iako mi je pritisak bio "200 sa 100" u milisekundi, morao sam da se suzdržim i budem veoma fin sa velikim osmehom na licu.
Ali, svaki posao nosi svoje i dobre, i loše strane, pa kosa na glavu (jer sam ćelav), osmeh na lice, odelo preko veštačkog stomaka i na putešestvije po Pančevu i Beogradu. I da, praznici još uvek traju - držite mi palčeve!
Kurir.rs/I.B/Blic žena
NE PROPUSTITE
Bonus video:
