Pre tri godine uspeli su da pronađu grob gde je sahranjen jedan od zlosrećnijih ljudi u istoriji - grob Džozefa Merika. Surova sudbina okrutno se poigrala sa mladićem obolelim od retke bolesti. Da nije bilo Dejvida Linča i njegovog filma, ne bi se i danas pisalo o unakaženom i plemenitom biću.
U muzeju Univerzitetske bolnice u Londonu generacije lekara već više od jednog veka susreću se sa skeletom Džozefa Merika. Tek bi danas, međutim – 132 godine nakon Merikove smrti – njegove kosti mogle da otkriju tajnu od čega je tačno bolovao mladić koji će ostati upamćen po nadimku Čovek-slon, ali i da pruže podatke o uzrocima nekih drugih bolesti koje se razvijaju na sličan način.
Merik je svoje ostatke zaveštao nauci, ali su svi dosadašnji pokušaji da se iz njih dobije DNK bili bezuspešni zbog hemikalija kojima su kosti čišćene. Ipak, danas postoje tehnike koje prevazilaze ovaj problem i uz njihovu pomoć genetičari bi najzad mogli da reše misteriju deformiteta Džozefa Merika. Dugo se verovalo da je Merik bolovao od neurofibromatoze, ali u poslednjih četvrt veka preovladava mišljenje da je u pitanju bio težak oblik Protejevog sindroma, bolesti koja izaziva abnormalan rast kostiju, kože i drugog tkiva.
Priroda se zaista surovo poigrala sa telom Džozefa Merika: na njegovoj lobanji nalazile su se velike koštane izrasline, sa njega je visila zadebljana koža, desna ruka i noga bile su veće od leve, kičma jako iskrivljena. Ipak, inteligencija mu je bila netaknuta, što je iznenadilo tadašnje lekare. Bolest se verovatno nije ispoljila odmah po rođenju, već dok je rastao.
Dečaštvo je proveo u ubožnicama u rodnom Lesteru, ranu mladost kao deo putujuće "izložbe nakaza", a poslednje četiri godine života kao štićenik bolnice u Londonu – i svuda su ga pratili isti, morbidno radoznali pogledi pomešani sa užasom i sažaljenjem. Merik će zauvek ostati deo svetske popularne kulture zahvaljujući filmu Dejvida Linča "Čovek slon", iako se u njemu vidi tek jedna strana priče o nesrećnom životu koji je trajao samo 27 godina. U filmu, plemeniti lekar koga je odigrao glumac Džon Hart, spasava Merika od beskrupuloznog eksploatatora koji ga tuče i tretira kao životinju.
Ovakva slika zasnovana je na memoarima ser Frederika Trivsa, čuvenog hirurga iz 19. veka, koji je Merika sklonio sa ulice, pružio mu utočište u okrviru Londonske kraljevske bolnice i to opisao 1923. u knjizi "Čovek slon i druga sećanja". Iako je Trivsov čin predstavljen kao "trijumf humanosti", teško je odrediti da li se ljudski odnos prema Meriku u dve udobne bolničke odaje suštinski razlikovao od onog u cirkusu, ili je slobodu zamenio zatočeništvom, a jedan vid eksploatacije drugim.
Čak je i lekar koji je imao najbolje namere i bio očigledno naklonjen Meriku o njemu ipak pisao s visine, kao o "čudovišnom" i "primitivnom biću", i sve vreme ga nazivao Džonom umesto Džozefom (greška koju će nastaviti i Dejvid Linč), kao da za njega ime i nije bitno. Istoričar Nađa Durbah, autor knjige "Slike deformiteta: Cirkuske nakaze i moderna britanska kultura", kaže da je za deformisane ljude u 18. i 19. veku javno prikazivanje bilo izvor prihoda i često jedini posao koji su mogli da nađu, što im je omogućavalo da budu nezavisni. Alternativa ovakvom životu bilo bi gladovanje u ubožnicama iz kakve se 1884. odjavio i Džon Merik i u koju nikako nije želeo da se vrati.
Među "nakazama" koje su u Merikovo doba nastupale u Londonu bili su i Čovek-žaba, Dečak sa licem psa, Krao – karika koja nedostaje, bradate žene, divovi, patuljci…Ove predstave su dugo bile jedna od najpopularnijih narodnih zabava u Britaniji, ali je baš u vreme kada je Merik stupio na pozornicu na njih počelo da se gleda kao na nemoralne i nehumane. Merik je zato morao da ode iz Britanije na Kontinent. Za dve godine nastupanja po Evropi uštedeo je 50 funti, što je bilo dovoljno za godinu dana udobnog života, ali su ga pri povratku u London opljačkali. Tako je stigao do Trivsa.
Tom Norman, u to vreme veoma cenjen menadžer cirkuskih senzacija koga je Trivs ocrnio kao surovog pijanicu, takođe je napisao memoare u kojima kaže da je Merik bio zadovoljan poslom u cirkusu, da je voleo da sam zarađuje za život i ne zavisi od tuđe milostinje. Posle predstave nikada nije skidao šešir i skupljao dodatni novac od publike, govoreći: "Mi nismo prosjaci, zar ne, Tomase?" U londonskoj bolnici je, međutim, zavisio od pomoći drugih baš kao i u ubožnici, a gledala ga je i ispitivala "nepregledna reka hirurga, lekara i prijatelja doktora Trivsa." I radoznali pripadnici visokog društva, iako finiji i ljubazniji od običnih londonskih građana, redovno su svraćali da bace pogled na to čudo prirode.
Trivs je opisao da je Merik dobio dve sobe u prizemlju bolnice, koje su bile opremljene uz pomoć donacija i poklona. Novac za njegovo doživotno izdržavanje prikupljen je preko oglasa u "Tajmsu", pa je bolnica trebalo da zauvek ostane Merikov dom. Prema rečima lekara, Merik je ovde bio "srećan u svakom trenutku", iako slike te sreće ostavljaju gorčinu u ustima, poput one da je mogao da izlazi samo noću, ogrnut plaštom i maskiran. "Njegova najveća avantura bila je kada je jedne noći bez mesečine sam prošetao čak do bolničkog vrta i natrag", opisao je Trivs. U pozorište je odveden u zavorenoj kočiji i sproveden u privatnu ložu zahvaljujući glumici Mardž Kendal – da ga niko ne bi video.
I pored očiglednog ulepšavanja, iz Trivsovih memoara možemo videti kako je izgledao Merikov život u svetu bez ogledala. Mnogo je čitao, a naročito je uživao u ljubavnim romanima. Povratio je govor i voleo je da ćaska, te je koristio to što je najzad imao s kim da priča. Gorko je plakao kada ga je posetila prijateljica doktora Trivsa, jer je bila prva žena koja mu se nasmejala i rukovala se sa njim. Od tada ga je, prema lekarevim rečima, posetila svaka dama iz visokog društva, a među njima više puta i Aleksandra, princeza od Velsa. Gospođe su mu neprestano slale poklone, naročito svoje potpisane slike. Voleo je da se oblači kao dendi, ali pošto je to bilo teže izvodljivo, najčešće je nosio prsten i štap dobijen od nekog lorda. Želeo je da vidi "pravu kuću" o kakvoj je čitao u romanima, pa ga je doktor Trivs odveo jednom kod sebe. Sanjao je o selu, te je proveo dve nedelje kao gost lovočuvara i njegove žene na imanju ledi Najtli, što je možda zaista bio najsrećniji period njegovog života.
Džozef Merik pronađen je mrtav u svom krevetu jednog aprilskog popodneva 1890. Imao je 27 godina. Kao uzrok smrti navedeno je gušenje usled iščašenja vrata, jer je ležao ispružen i sa glavom na jastuku. "Njegova smrt bila je posledica želje koja je gospodarila njegovim životom – dirljive, ali beznadežne čežnje da bude 'kao drugi ljudi'", objasnio je doktor Trivs. Zbog težine lobanje, Merik je mogao da spava samo u sedećem položaju, glave naslonjene na kolena. Danas mnogi veruju da je izvršio samoubistvo, jer je svesno izabrao položaj za koji je znao da će ga ubiti. Na neki način se obistinilo i Merikovo predviđanje koje je često ponavljao, da će univerzitet čuvati njegovo telo u velikoj staklenoj posudi sa alkoholom. Jer, 132 godine posle smrti, Merik je i dalje izložen pogledima.
Ono što je sve fasciniralo je da u Džozefu Meriku nije bilo ni zrna gorčine i pored svih nedaća koje je doživeo. "Prošao je kroz vatru i izašao neozleđen. Problemi su ga samo oplemenili. Pokazao se kao nežno, odano i ljubazno biće, ljupko kao nežna žena, oslobođeno svakog traga cinizma ili ozlojeđenosti… Nikada ga nisam čuo da se žali. Nikada nisam čuo da oplakuje svoj uništeni život ili zamera neosetljivim čuvarima kako postupaju prema njemu", opisao je dr. Trivs. Lekar je verovao da je majka Meri Džejn Merik odbacila Džozefa kao dečaka i da su lepe uspomene na nju bile samo plod njegove mašte, ali antrolopog Ešli Montegju, autor "Prave priče o Čoveku-slonu", smatra da je Merik bio sposoban da voli druge baš zato što je dobio dovoljno majčine ljubavi kao dete.
Kurir.rs/NM/Lj. Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
