KAKO SE PROSLAVLJA SLAVA U SRBIJI? Protojerej Srećko Zečević objašnjava brojne NEDOUMICE, a evo kada je OTAC predaje sinovima

Krenula je sezona slava, a mnogi nisu sigurni oko pravila i običaja kojih se treba držati.

Postoji predanje da Krsna slava potiče iz vremena pokrštavanja Srba, tj. prelaska iz mnogoboštva u hrišćansku veru.

Naime, Srbi su kao pagani obožavali kućne bogove, tj. svaka porodica je imala svog kućnog boga zaštitnika kome se molila, a onog dana kada su naši preci primili hrišćanstvo oni su umesto tih paganskih kućnih bogova počeli da slave hrišćanske svetitelje koji su se tog dana slavili, kada je izvršeno krštenje, piše Srećko Zečević, protojerej Eparhije šumadijske.

Sa ovom teorijom ne možemo da se složimo iz više razloga.

Najraniji sačuvani istorijski podaci ne daju jasnu sliku o nastanku slave, na osnovu njih se samo mogu utvrditi vreme nastanka i faktori koji su uticali na razvoj ovog lepog srpskog običaja. Iz „Zbornika pravila za ispovednike“ nastalom u 13. i 14. veku i kako se pretpostavlja kao plod rada Svetog Save na utvrđivanju Pravoslavlja u srpskom narodu, saznajemo da je do Svetog Save postojao običaj da se u dane praznovanja uspomene svetih, tj. na neki praznik, kod crkava su se prinosile krvne žrtve i pripremale žrtvene gozbe.

Sličan običaj je postojao i kod Grka na području Solunske arhiepiskopije, sveštenici su u crkvama, pred žrtvenikom, klali stoku, a meso je služilo za gozbu.

Naš zbornik svedoči da je Crkva Svetosavska odlučno ustala protiv ovakvih paganskih običaja i naredila da se o praznicima svetih u crkvu ne sme ništa donositi osim: sveća, brašna, ulja, tamjana. A ako se nađe sveštenik koji čita molitvu govečetu ili golubu, lišavao se sveštenstva. Stoka se o praznicima mogla klati kod kuće i sveštenik je bio dužan da ide u dom i blagosilja svečarsku trpezu i sav dom.

Zabrana prinošenja žrtava kod crkve i njihovo prenošenje u privatne domove nesumnjivo je uticala na pojavljivanje današnje slave kao domaće privatne žrtve u čast svetitelja, to je bio jedan od faktora formiranja slave. Na izbor svetih koji se slave kao Krsno ime, uticala su imena velikih svetitelja davana na krštenju od kojeg potiče naziv Krsno ime.

Kako treba da slavimo krsnu slavu?

Slava je molitveno proslavljanje jednog svetitelja kao zaštitnika jedne porodice i njenog molitvenog zastupnika pred Bogom. Suština slave je izražena u samom imenu: to je slavljenje Boga i proslavljanje svetih ugodnika Božijih u čijim likovima se otkriva i prava „slava“ svakog ljudskog bića, odnosno njegova neprolazna lepota i njegovo bogoliko dostojanstvo.

Glavna sadržina slave je blagodarenje i molitva Gospodu. Kao nekada, tako i danas, porodica koja slavi slavu predstavlja Crkvu u malom, jer kao što su svi bogoslužbeni činovi ogranci Evharistije – tako je i slava u porodičnom životu Srba produžena grana Evharistijske tajne, Liturgije.

Svi slavski predmeti su preuzeti iz bogosluženja Pravoslavne crkve. Današnji slavski kolač sa svojih pet pečata na gornjoj kori, na kojima su inicijali grčkih reči: Isus Hristos pobeđuje, IS HS NI KA (IS HS – znači Isus Hristos, NI – KA – νηκαω (nikao) – grčka reč znači, pobediti) u stvari je samo veća Liturgijska prosfora.

Naime, u prvom delu Liturgije iz prosfore se izrezuje pomenuti pečat sa inicijalima IS HS NI KA i taj se pečat zove Agnec (jagnje Božije) i sa donje strane se reže krstoobrazno, i na Liturgiji se molitvom episkopa, sveštenika i naroda pretvara u Telo i Krv Gospoda Isusa Hrista. Po uzoru na ove liturgijske radnje vrši se rezanje slavskog kolača. I na slavskom kolaču je taj pečat sa inicijalima IS HS NI KA, i slavski kolač se reže krstoobrazno i preliva se vinom.

Osvećenje vode za slavu

Po drevnoj i ustaljenoj praksi naše Crkve, u vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovima onih koji slave Krsnu slavu. Za osvećenje vodice domaćica pripremi sledeće: jednu posudu (činiju) sa vodom, buket bosiljka, manju sveću, kadionicu sa žarom ili briketom, tamjan i spisak ukućana. Sve se to postavi na sto u sobi gde je slavska ikona. Poželjno je da na obredu osvećenja vodice budu svi ukućani sa domaćinom. Zato sveštenik, bar na dan ranije, "zakazuje" vodicu, to jest, najavljuje domaćinu u koje vreme tačno dolazi, kako bi svi bili na okupu i molitvi. Sa osvećnom vodom može se umesiti slavski kolač, skuvati slavsko žito, i svi ukućani popiju osvećenu vodu.

Slavski kolač predstavlja samog Gospoda Isusa Hrista. Jer je Hristos rekao: „Ja sam hleb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću ja dati za život sveta“ (Jn. 6, 51). Na jedan dan uoči slave domaćica mesi slavski kolač. Kolač se mesi od čistog pšeničnog brašna.

Testo se zakuvava sa vodom, i dodaje se malo osvećene vode, koju je sveštenik svetio pred slavu. Kolač se ukrašava raznim ukrasima od testa. Na njegovom centralnom delu i na četiri strane u znaku krsta odozgo utiskuje se pečat (slovo) sa slovima IS HS NI KA, što skraćeno i prevedeno znači: Isus Hristos pobeđuje.

Za utiskivanje ovoga znaka postoji naročiti drveni pečat (koji svaka domaćica treba da ima). Vino, kojim se preliva kolač, simvoliše krv koja je tekla iz Hristovih rana. Posle sečenja kolača, kolač se iseče na kriške kao hleb. Najpre domaćin i ukućani uzimaju i jedu po deo kolača, a ostatak se postavlja na trpezu.

Slavsko žito ili koljivo (koljivo je grčka reč κολυβα (koliva) i znači kuvana pšenica) – se sprema u slavu Božiju, u čast svetitelja koji se proslavlja, za zdravlje članova porodice koji slave i za one naše pretke koji su umrli u blagočestivoj veri i koji su pre nas tu Slavu slavili. Treba naročito naglasiti, da se žito za slavu ne sprema za pokoj duše svetitelju koji se slavi, kao što neki pogrešno misle! Svi su svetitelji u Bogu živi i nalaze se pred Gospodom kao naši zastupnici i molitvenici. Zato se slavsko žito sprema za SVE slavske dane, i za Svetog Arhangela Mihaila, Svetog proroka Iliju...

Slavsko žito se kuva od čistog i otrebljenog pšeničnog zrna. Jedan kilogram ili pola kilograma žita (zavisno od broja gostiju), kuva se u čistoj vodi, zatim se procedi i malo prosuši. Prosušeno žito se, zatim, melje. U samleveno žito dodaje se šećer, mleveni orasi, malo vanilin šećera i malo morskog oraha radi lepšeg ukusa. To se stavlja u neku plitku činiju ili tacnu, lepo oblikuje, i po površini se pospe šećerom u prahu ili mlevenim orasima.

Slavska sveća

Тreba da je od čistog pčelinjeg voska. Kao što pčela skuplja mirisni sok i polen sa raznih čistih i mirisnih cvetova, tako i molitva svečara i njegove porodice treba da potiče iz njegovog čistog srca i neukaljane, mirisne duše.

Svetlost sveće predstavlja simvol božanstva, jer Bog živi u nepristupačnoj svetlosti, Hristos je nazvan „Sunce pravde“.

Svetlost sveće označava svetlost Hristovog, jevanđelskog učenja, koje nam osvetljava životne puteve.

Svetlost sveće daje i toplotu, te time označava toplotu naše molitve i naše ljubavi za onog svetitelja kome prislužujemo sveću.

Kako se osvećuje kolač u crkvi?

Kada sveštenik u crkvi osvećuje slavski kolač, on uzima u ruke kolač, seče ga sa donje strane unakrst, preliva ga vinom, a zatim ga sa svečarom (domaćinom) okreće, pevajući pesme; Zatim, prelome kolač i držeći svaki svoju polovinu sastavljaju ga. LJubeći kolač sveštenik govori: "Hristos posredi nas". ("Hristos je između nas", ili „Hristos je među nama“, na crkvenoslovenskom jeziku „Hristos posredi nas“), a svečar takođe ljubi kolač i odgovara:" jest i budet". ("jeste i biće").

Kako i kada otac predaje slavu sinovima?

Ukoliko sinovi žive sa ocem u jednoj kući, onda svi zajedno slave slavu. Međutim, kada neko od sinova zasnuje svoju porodicu, oženi se i ne živi više sa ocem, on treba odmah da počne da u svom domu slavi Krsnu slavu. Sasvim je pogrešno, što pojedini danas, ne slave, izgovarajući se: živ mi je otac i on slavi.

Znači, čim neko živi zasebno i ima svoju porodicu, dužan je da slavi svoju slavu, jer je slava zaštitnik domaćeg ognjišta, veliki Božiji blagoslov i zaštitnik svih ukućana.

Prve godine, kada sin zasnuje samostalno domaćinstvo, on dolazi kod oca na slavu.

Kad se kolač iseče, otac iz svoje ruke predaje sinu jednu četvrtinu kolača, poljube se, jedan drugome čestitaju slavu, a otac poželi sinu da sa svojom ženom i decom, dugo i u zdravlju i dobrom raspoloženju slavi slavu. Sin nosi deo kolača kući, podeli ga sa svojom porodicom, a već naredne godine počinje redovno da slavi svoju Krsnu slavu.

(Kurir.rs/Eparhija.com)

Bonus video: