Kada je Vuk Karadžić davne 1814. godine našao smeštaj u radničkom predgrađu tadašnjeg Beča Landštrase, nije mogao da ostane imun na ćerku stanodavke Anu Kraus.
Mladi reformator srpskog jezika tad je imao 27 godina, a rođena Bečlijka 15. Ništa nije moglo zaustaviti ljubav koja se razvila među ovo dvoje ljudi iako su do Vuka stizale najrazličitije molbe da se ne ženi strankinjom.
Prvo pismo, iz 1814. godine, otvorilo je prepisku koja će kasnije biti objavljena i koja će govoriti mnogo o odnosu ovo dvoje ljudi.
„Vi! Moja Vi! Ne biste li hteli da budete moja?“ - bilo je prvo pitanje koje je nakon četiri godine dobilo odgovor brakom.
Ana Marija Kraus Karadžić (1798-1876) bila je ćerka austrijskog trgovca. Vukova supruga postala je 1818. godine, u bečkoj katoličkoj crkvi Svetog Roka. Jernej Kopitar, slovenački lingvista i najznačajniji Vukov saradnik, bio je kum na venčanju koje je u Vukovoj otadžbini slabo prihvaćeno.
„Ljubiti možete Švabice, ali u slatki, večni lanac braka vežite se samo Srpkinjom!“, pisao je Vuku Lukijan Mušicki, beleži Eliana Gavrilović, muzejski savetnik, u tekstu o Ani Kraus.
Žena za koju su mislili da nije dostojna braka sa velikanom Srbije kakav je bio Vuk Karadžić sa njim je rodila trinaestoro dece. Nažalost, samo ju je dvoje nadživelo - ćerka Mina i sin Dimitrije. Prema dogovoru supružnika, sva muška deca krštena su u pravoslavnoj crkvi, ženska u katoličkoj.
Iako je volela čoveka koji je za srpski jezik dao istorijski doprinos, u njegovoj domovini nije želela da se nastani. Najbliže je došla do Zemuna 1829. godine, u tadašnju Austrougarsku.
„Gajio si uvek preveliku ljubav prema svojoj otadžbini. I ja volim tvoju otadžbinu, jer volim tebe. Ali možeš i sam uvideti da ja u tvojoj otadžbini ne mogu da živim, naročito pod današnjim okolnostima, među ljudima koji govore drugim jezikom, imaju druge navike, običaje i veru… Moje se srce neće smiriti dok mi ne obećaš da me nećeš voditi u Tursku, čak i kad bi me tamo i knjeginjom načinio. Više volim da budem ovde, makar i među poslednjim ženama“, piše Ana u jednom pismu.
Ipak, Ana dolazi u Beograd 1858. godine, na venčanje ćerke Mine i Alekse Vukomanovića. Potom se preselila krajem 1859. godine i narednu godinu je provela uz ćerku koja je ostala udovica.
Veći deo sama sa decom, dok je Vuk bio na putovanjima, snagu je pronalazila u ljubavi i porodici. Ćerki je bila uteha, preživljavala je kockarske dugove sina Dimitrija, na šta je otišao i veliki deo Vukove zaostavštine, koju joj je testamentom predao.
Godine 1876. preminula je Vukova životna saputnica, na rukama ćerke Mine. Sahranjena je u Beču. Uz nju nije ostao da počiva Vuk. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i danas počivaju u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića.
I tokom života, a i posle Vikove smrti, borila se sa životnim troškovima i podnosila razne nedaće, od kojih su svakako najveći bili gubici dece.
Svog supruga je podržavala, sa njim je posetila i njegov rodni Tršić. Da nije bilo Kopitara, štule i Ane, govorio je Vuk, ne bi postao književnik.
(Kurir.rs/Ona)
NE PROPUSTITE
