Neurotski poremećaji su lakši psihički poremećaji i neke od neurotskih simptoma ima svako od nas, u manjem ili većem obliku
Mentalno zdravlje je decenijama, pa možda i vekovima bilo tabu tema. Ljude je bilo sramota da priznaju da oni ili neko njima blizak pati od psihičkih bolesti, a situacija je, nažalost, i danas ista. Baš zato što su te bolesti specifična stanja koje imaju i sve druge bolesti, u smislu da postoje lekari i lekovi koji ih leče, i zato što nije sramota biti bolestan jer su te stvari van naše kontrole, otvoreno o psihozi govori docent dr Zvezdana Stojanović sa Klinike za psihijatriju Vojnomedicinske akademije.
U čemu je razlika između psihoze i neuroze? - Psihoze su ozbiljan, težak psihički poremećaj koji najčešće zahteva doživotno lečenje lekovima, odnosno antipsihoticima. Najjednostavnije objašnjenje, kako bi porodica i sama osoba koja ima probleme shvatili šta mu se dešava, jeste da je psihoza sve ono što jasno odstupa od realnosti - na primer, slušne halucinacije, paranoidne ili druge čudne obmane, neorganizovan ili neobičan govor, razmišljanje i ponašanje. U psihijatriji postoje jasni dijagnostički kriterijumi za postavljanje dijagnoze psihotičnog poremećaja.
S druge strane, neurotski poremećaji su lakši psihički poremećaji i neke od neurotskih simptoma ima svako od nas, u manjem ili većem obliku. U fazama kada su neurotski simptomi intenzivirani u sklopu stresnih životnih dešavanja, iscrpljenosti i slično, neophodna je pomoć psihijatra u vidu psihoterapije sa uključivanjem psihofarmakoterapije, uglavnom antidepresiva, ili bez toga. Primeri neurotskih poremećaja su panični napad, fobije, opsesivno-kompulzivni poremećaj...
Koliko psihoza utiče na život pacijenta? - Nelečeni psihotični poremećaj znatno utiče na sve aspekte života pacijenta. Duži period trajanja nelečenih simptoma uzrokuje veće i trajnije oštećenje psihičkih funkcija i otežava oporavak pacijenta kada se lečenje započne. Ako dominira tzv. pozitivna simptomatologija (halucinacije, deluzije, dezorganizovano ponašanje), osoba može da bude uplašena, uznemirena i ljuta što mu porodica i prijatelji ne veruju. U želji da se odbrani od opasnosti koju oseća ili pod uplivom halucinacija, može da bude i agresivna prema sebi ili drugima. Pacijent je okupiran ovim psihotičnim doživljajima, tako da ne može da uči, radi, da se druži...
Ako dominira negativna simptomatologija, pacijent se povlači od svog socijalnog okruženja, vreme provodi uglavnom u kući, gde i najobičnije i najjednostavnije obaveze ne obavlja. I pozitivna i negativna simptomatologija odvlače pacijenta od realnog života u jedno autistično psihotično funkcionisanje, sa zastojem i neefikasnošću u svim sferama života, odnosno socijalno, emotivno, profesionalno. Zbog otežane mogućnosti školovanja ili rada, ovi pacijenti su neretko i egzistencijalno ugroženi.
Da li je čovek u stanju da prepozna da pati od duševne bolesti? - Sposobnost da neko prepozna šta mu se dešava u psihijatriji se zove uvid. Ponekad osoba koja ima psihotični poremećaj ima uvid i prepoznaje šta joj se dešava i dolazi sama da potraži pomoć, jer vidi da je uznemirena, uplašena, da joj je koncentracija sve slabija i da ne može da ispuni zahteve porodičnog i radnog okruženja.
Mnogo je češće da osoba nema uvid i ne želi psihijatrijsku pomoć. Ovakve osobe najčešće dolaze na lečenje na nagovor i pritisak porodice. Veoma je bitno da takav čovek ima poverenje u nekog člana porodice i da ga posluša da dođe na pregled kod psihijatra.
U slučaju da pacijent, i pored nagovaranja porodice ili prijatelja, ne želi da dođe na pregled i da je agresivan prema sebi i/ili prema drugima, neophodna je prisilna hospitalizacija. Ovakav način lečenja je neprijatan i za porodicu i za pacijente, ali je u nekim slučajevima jedini način da osoba počne da uči i prepoznaje šta joj se dešava.
Kako prepoznati znakove psihoze kod osobe? - Psihotični poremećaj se odnosi na poremećaj mišljenja, emocija i ponašanja. Najprepoznatljiviji znak psihotičnog poremećaja su halucinacije i sumanute ideje.
Halucinacije se mogu javiti u svim čulima, ali su najčešće čulne tj. auditivne halucinacije. Bitno je naglasiti da osoba halucinacije doživljava kao stvarne. Glasovi komentarišu događaje, ponašanje pacijenta i ljudi iz njegovog okruženja, kritikuju, naređuju šta pacijent da uradi... Pored ovih neprijatnih, naredbodavnih glasova, halucinacije su ređe prijatnog sadržaja. Sumanute ideje (deluzije) ubeđenja su koja nemaju osnova u realnosti. To mogu da budu ideje odnosa (događaji u okolini se odnose na pacijenta), proganjanja (prate ga, muče...), uticaja (neko upravlja njihovim mislima, osećanjima, ponašanjem)... Osoba, na primer, ima doživljaj da je prate, prisluškuju, da neko eksperimentiše nad njom, da joj je ugrađen čip, da joj čitaju misli ili da ona može da čita misli, komunicira sa vanzemaljcima, bogom...
Pored halucinacija i deluzija, pozitivne simptome čini i dezorganziovano ponašanje. Ponašanje i govor su nesvrsishodni, netipični za pacijenta. Govor može biti nepovezan, teško razumljiv, ali može biti i veoma usporen i isprekidan.
Ove pozitivne simptome porodica, pa i pacijent lako prepoznaju, dok je mnogo teže prepoznati negativne simptome. Porodica najčešće navodi da se pacijent ne druži, da govori monotono, kratkim rečenicama, da nema promene izraza lica tokom govora, takođe često opisuju i da pacijent slabo ili uopšte ne održava higijenu (ili je obavlja na neuobičajenim mestima u stanu), da nema koncentraciju za učenje, posao... Svako povlačenje, osamljivanje, gubitak interesovanja, prekid socijalnih komunikacija treba na vreme prepoznati, kako bi se potražila pomoć psihijatra, koji će na osnovu svog znanja i iskustva proceniti da li je u pitanju psihotični poremećaj.
Da li psihoza može da se izleči i kako? - Kao i druge hronične bolesti u medicini (šećerna bolest, hipertenzija...), i psihotični poremećaj se leči lekovima, tj. antipsihoticima. Porodica i pacijenti se uče da budu strpljivi, jer je ponekad potrebno više nedelja, pa i meseci, da bi se primetilo kliničko poboljšanje i povlačenje simptoma. Takođe, pacijenti uče da prepoznaju koliko im koristi donosi redovno uzimanje terapije, da je upravo ona ta koja im omogućava da se školuju, rade, imaju porodicu, prijatelje... Svako izbegavanje terapije praćeno je intenziviranjem pozitivne i/ili negativne simptomatologije, odnosno nefunkcionalnošću pacijenta u svim sferama života. Treba imati u vidu da pogoršanje zbog neuzimanja lekova zahteva duže lečenje, lečenje većim dozama antipsihotika, kako bi se pacijent vratio na nivo na kome je bio pre prestanka uzimanja lekova, ali takođe postoji i rizik od trajnih oštećenja psihičkih funkcija, odnosno nemogućnost vraćanja pacijenta na prethodni nivo.
Kao i kod drugih hroničnih bolesti u medicini, gde postoje pacijenti koji su loše kontrolisani i koji slabo reaguju na terapiju, tako i u psihijatriji postoji mali broj psihotičnih pacijenata koji su rezistentni na lečenje.
Tužno i poražavajuće u psihijatriji Još uvek postoje porodice koje kriju i čuvaju svog člana koji ima psihičkih problema zbog straha od stigmatizacije ili zbog prevelike ljubavi prema njemu, ne shvatajući da su ga upravo takvim svojim stavom lišili mogućnosti da ima normalan život.
(Biljana Marković, Foto: Shutterstock)
