Broni Ver, britanska medicinska sestra koja je celog života brinula o bolesnicima u poslednjim nedeljama njihovog života, kaže da se skoro svi ljudi na samrti kaju uglavnom zbog pet vrlo sličnih stvari.- Kad shvate da im se život približava kraju i kad ga jasno sagledaju, lako vide koliko je snova ostalo neispunjeno zbog straha ili pritiska okoline. Zdravlje donosi slobodu koje je malo ko svestan sve dok ga ne izgubi - kaže Broni.Da sam barem pokušao da budem srećnijiMnogi shvate tek na kraju života da je sreća - izbor. Neki ljudi u nekom periodu života zapnu u kolotečini. Zbog straha od promene glume i pred drugima i pred sobom da su zadovoljni, a duboko u sebi žude za tim da se dobro nasmeju i da opet imaju malo ludosti u životu.Da sam bar ostao u kontaktu s prijateljimaVeliki broj ljudi ne shvata pravu vrednost starih prijateljstava sve dok ih zauvek ne izgube, a onda kada to shvate često ne mogu da te prijatelje pronađu, da stupe u kontakt s njima i da eventualno isprave stvar.Da sam imao hrabrosti da pokažem osećanjaMnogi ljudi potiskuju osećanja kako bi održali mir s drugima. Rezultat toga je život koji se može opisati frazom „srednja žalost“ i ljudi nikad ne postanu ono što bi zaista mogli da budu. Neki se i razbole zbog ogorčenosti i povređenosti koju nikad nisu izrazili ili razrešili.Da sam živeo kako sam želeo, a ne kako su to želeli drugiOvo je najčešći uzrok žaljenja većine osoba koje umiru. Rečenica „Voleo bih da sam imao hrabrosti da vodim život dosledan sebi, umesto što sam živeo onako kako su drugi očekivali“ jedna je od najčešćih rečenica koje izgovaraju ljudi na kraju života.Da barem nisam toliko vremena provodio na posluOvo su rekli svi muški pacijenti koje je Broni negovala. Oni su žalili što su mnogo vremena provodili na poslu, pa su zbog toga propustili odrastanje svoje dece i bili odvojeni od supruge u periodu kad su oboje bili u najboljim godinama.
