Doktorsko "koferče" sa alatom na Guglu jeste podsetnik na jedinstvenu Draginju Ljočić Milošević, prvu lekarku u Srbiji, a četvrtu na Starom kontinentu. Danas je prošlo tačno 161 godina od njenog rođenja, a za ovih vek i po i dalje se nije pojavila žena koja bi zasenila njenu veličinu..
Draginja Draga Ljočić bila je od malih nogu žena ispred svog vremena, koja se neustrašivo i srca punog ljubavi i vere čitav život borila za svoju okolinu i svoju otadžbinu. Kada na "dnevnom redu" u turbulentnoj istorije Srbije nije bilo ratova, Draginja je predvodila bitku za ženska prava, zdrav razum, kulturu, i na koncu svega onu najplementiju - bitku za bolji život i spasenje napuštene dece... Ona nije bila samo prva žena lekar u Srbiji, bila i je i prva Srpkinja sa "titulom" oficira, te prva dama koja je nakon udaje zadržala svoje prezime.
Priča o hrabroj Draginji počinje davne 1855. godine kada je ugledala svetlost dana u Šapcu u porodici cincarskog porekla. Otac Dima bavio se trgovinom, a kako je voleo isterivanje pravde, što je srpska heroina i povukla na njega, dugo je vodio spor oko jednog imanja sa bogatom šabačkom porodicom. Kada je neočekivano izgubio ovaj slučaj na sudu, ostao je bez dinara i finansijski "uništen", ali ga to nije sprečilo da poslednju paru da lokalnom crkvenjaku da zvoni na crkvena zvona. Kada su ga meštani upitali ko je preminuo, Dima Ljočić prkosno i ogorčeno je odgovorio: "Umrla je pravda i nju danas sahranjujem", zbog čega je od načelnika "zaradio" 25 batina... Na koncu svega "zahvaljujući" ovom procesu, kako bi prehranio ženu i petoro mališana, Ljočić je postao zemičkar, što njegovu decu nije sprečilo da u godinama koje će doći postanu neki od najznamenitijih ljudi svog vremena.
Darovita, pametna i uporna Draga zasigurno je više od svih osvetlala obraz i povratila prestiž svoje porodice, dokazavši da Ljočići, premda osiromašeni, nisu bez potencijala, časti, talenta i pre svega plementosti i rodoljublja. Nakon završene Više ženske škole u Beogradu, ona se, vođena ambicijom i socijalističkim idejama, obrela u Cirihu gde je i završila studije medicine 1878, sa svega 23 godine, postavši i zvanično "doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti". Bila je četvrta žena u Evropi kojoj je to pošlo za rukom. Ona je i pre sticanja diplome mogla da se pohvali bogatom praksom i činjenicom da je već dokazani lekar. Iskustvo je sticala tamo gde je bilo "najkrvavije" i najpotrebnije - na bojnom polju.
Naime, u jeku Srpsko-turskog rata Draginja se vratila u domovinu, kako bi kao bolničarka pomogla ratnicima Srbije, a tada je i ovenčana činom sanitetskog poručnika. No, ni diploma Ciriškog univerziteta ni ratno odlikovanje nisu mogli da sruše mizogene stavove tadašnjeg srpskog društva, te je Draginja, iako stručnija i umešnija od mnogih muških kolega, naišla na otpor kada je poželela da radi kao prva žena lekar. Tek nakon intervencije njenog ratnog komandanta, tadašnji ministar Unutrašnjih dela rešio je da Draga dobije dozvolu za lekarsku praksu, što joj međutim nije dozvoljavalo da radi u državnoj službi. Čak ni činjenica da je u to doba u Srbiji bilo jedva osamdeset lekara, i to stranaca, nije moglo da utiče na sporan zakon. Njen odlučni duh to nije moglo da slomi - nastavila je sa privatnom praksom u Beogradu, ubrzo postavši i član Srpskog lekarskog društva, gde se neumorno zalagala se za povoljniji status žena lekara, iako je to bio gotovo "donkihotovski" poduhvat, kao usotalom i mnogo toga u njenom životu.
Konačno, 1882. godine stvari su se pomerile sa "mrtve" tačke, premda svakako ne na način na koji je ova smela Šapčanka zaslužila - ona je postavljena za pomoćnika lekara u Opštoj državnoj bolnici, najvećoj medicinskoj ustanovi tadašnje Srbije. Kada je, tri godine kasnije, izbio Srpsko-bugarski rat Draginja je ponovo pokazala svoje čojstvo i junaštvo. Ona je prihvatila izuzetnu odgovornost i bez nedoumice upustila se u avanturu - bila je jedini lekar u čak tri bolnice: Opštoj državnoj, Zaraznoj i Bolnici za ranjenike. Pokazala se tada u punom sjaju licemernost društva, jer samo u ratu i "surovim" okolnostima Draginja je mogla da bude ravnopravna sa svojim muškim kolegama...
Nakon što se ratno stanje okončalo, 1886. godine, dok je još bilo sveže sećanje na njen naporan i "viteški" rad, unapređena je u "lekara sekundanta". Čak ni sa tim novopečenim zvanjem, nije bila ravnopravna sa jačim polom, jer bilo joj je uskraćeno pravo na periodičnu povišicu plate i na penziju. Ponosita Srpkinja usudila se, umorna od osporavanja, da zatraži od Ministarstva "da ima sva lekarska prava data svim lekarima, bez razlike pola". Odgovor je stigao šest meseci kasnije u vidu otkaza iz državne službe. Ali, život je umeo da je bar jednom poštedi muke - jer otpuštanje joj nije ukaljalo ugled ni obraz, ljudi su je već veličali kao humanog čoveka i vrsnog lekara. Draginji Ljočić rad je bio duševna snaga i od medicine nije imala nameru da digne ruke nikada - ona se ponovo obrela u privatnoj praksi, a pacijenti su znali da u njenu ordinaciju mogu da kucaju u bilo koje doba dana i noći. Uporedo, radila je i u Upravi monopola kao honorarni lekar, ali tu nije bio kraj njenim zalaganjima. U toku 1904. godine osnovala je "Materinsko udruženje" sa vizijom da stane na put velikoj smrtnosti odojčadi i zbrinjavanjem napuštene ili odbačene dece.
Već sledeće godine, zahvaljujući preduzimljivosti, entuzijazmu i upornosti doktorke Drage ovo udruženje dobilo je zgradu, te je preraslo u "Dom za nahočad". Zalaganje, trud i sva veličina ove žene nisu mogle da prođu nezapaženo, iako je redovno bila osporavana od strane zvaničnih institucija i države... No, društvo, van društva ograničenog zakonima i uskim pogledima na svet, videlo je istinu i divilo se Dragi Ljočič - ona je bilo idol Beograđana u 19. veku, ali su prizanja počela da se nižu i van granica zemlje. Evropa je ovoj ženi u više navrata odala počast u svojoj štampi, ne štedeći reči hvale. Ipak, Draga, uporedo sa priznanjima i uspesima, nije želela da odustane od borbe za ravnopravnost, te je pisala Ministarstvu, žaleći se da ni nakon 30 godina službe ne može ni u položaju ni u plati krenuti dalje. No, nailazila je na "interesantne" odgovore pune predrasuda i oštrih uvreda na račun rodne pripadnosti, a jedan od tkavih bio je i da je "žena po fizičkoj prirodi pozvana da se naslanja na jačega od sebe". Godine "rmbačenja" i danonoćnog zalaganja učinile su svoje - zdravlje joj je bilo narušeno i slabo, i već je gazila šestu deceniju, ali čak ni to nije je sprečilo da svoju snagu i umešnost pokaže i tokom balkanskih ratova; neumorno je boravila u ambulanti za građanstvo i sirotinju.
Odmah potom na scenu istorije stupio je Veliki rat, u kome je doktorka Draginja takođe rešila da da svoj doprinos - čak iz daleke Lozane organizovala je slanje paketa srpskim zarobljenicima u mađarskim i nemačkim logorima. Završetak Prvog svetskog rata polako, ali sigurno donosio je drugačiju atmosferu u društvo i menjao zakorela shvatanja. U korak sa time, Draga Ljočić je, nakon više od tri decenije rada i u trenu kada je izgledalo da je sva njena borba bila uzaludna, 1919. godine konačno dobila i formalno zvanje lekara. Godinu dana kasnije postala je prvi predsednik Društva beogradskih ženskih lekara, a 1924. ostvarila je i pravo na penziju. U penziji je uživala svega dve godine - jer njen život tiho se ugasio 5. novembra 1926. godine u porodičnoj kući na Topčiderskom brdu.
Priča o Draginji Dragi Ljočić jeste jedno od prvih verodostojno zabeležnih svedočanstava o doprinosu žena u napretku srpskog društva... Bila je to žena koja je mogla doslovce sve - da bude četvrta devojka sa univerzitetskom diplomom lekara u Evropi, da svojim dobročinstvom, znanjem i veštinom isceljivanja brani boje Srbije u čak četiri rata, da rodi petoro dece i održi skladan brak, da bude dobar i požrtvovan prijatelj, da se bori za prava žena i njihov bolji položaj, da radi na unapređenju doktorske profesije, da prevodi stručnu literaturu, i na sve to - brine o napuštenoj i odbačenoj deci. Mogla je sve, samo ne da radi u državnoj službi i bude ravnopravna sa muškarcima. Mada, na koncu svega čini se da i nije bilo potrebno da bude ravnopravna sa jačim polom; jer bila je mnogo više od njih - bila je snažnija, snalažljivija, trpeljivija, plemenitija, sposobnija, pametnija i lepša!
Kako je Draga Ljočić postala Draga Ljočič Milošević?
Tokom večite "borbe sa vetrenjačama" i neprekidnog rada na ličnom i društvenom napretku, Draginji se dogodila i ljubav. Ona se 1883. udala za opozicionara Rašu Miloševića, jednog od osnivača Radikalne stranke i visoko obrazovango čoveka bliskom idejama Svetozara Markovića, a čak je i njihovo sklapanje braka delić istorije, jer bila je Draginja prva Srpkinja koja je posle venčanja zadržala i svoje prezime. Mračna sena se samo nekoliko meseci kasnije nadvila na njihov brak - Milošević je osuđen na smrt zbog podizanja Timočke bune, i to svega osam dana nakon što su dobili prvo dete - kći Spomenu. Ipak, kralj Milan ga je istog dana pomilovao, zahvaljujući zalaganju kraljice Natalije, a kazna je preinačena u šestogodišnju robiju. Doktorka Draga našla se u nezavidnoj situaciji, morala je da kao novopečena majka nastavi sa privatnom lekarskom praksom i brine o bebi, mužu zarobljeniku i njegovim starim roditeljima. Tri godine kasnije, politička klima se promenila, te je Raša Milošević oslobođen, vrativši se u zagrljaj voljene žene. Draga Ljočić Milošević i Raša imali su petoro dece: sina Đuru i kćeri Spomenu, Radmilu, Zoru i Olgu. Radmila Milošević čvrsto je koračama majčinim stopama, završiviš studije medicine u Cirihu, a od 1911. radila je u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu.
