Istina je da mi je muka da svuda viđam tvoje fotgrafije. Juče sam bio tagovan na tvojoj fotografiji gde se nalazim i ja i srce mi je stalo u trenutku.
Mnogi ljudi nisu razumeli naše prijateljstvo, pa su se i šalili na naš račun. Iako mi je to i smetalo, u neku ruku sam bio i srećan. Nekada druge osobe ne mogu sve da razumeju, a to je i moj odnos sa tobom.
Zima bez tebe je preduga. Nekim danima ne primećujem da te nema, a neki su zaista teški. Sve je uvrnuto bez tebe.
Kunem se da sam mnogo puta razmišljao šta bih ti rekao, kada bih stao ispred tebe. Planirao sam toliko putovanja, smišljao gde ćemo provesti zajedničke trenutke i razmišljao kako ću jesti sa tobom u Meku, iako ga ne volim, jer znam da ti želiš.
Izvinio bih se, ali mislim da sam ja u pravu. Da li znaš da mi se nisi javio mesecima i da je krivica tvoja? Znam da znaš, jer te poznajem.
Ponekad se pitam da li ćemo ponovo biti prijatelji.
Ćutao sam do sada, ali se više ne plašim da kažem šta mislim, čitao ti ovo ili ne. Verovatno se ti plašiš. Nastaviću da pišem o tebi, jer je to ono što pisci rade kada su povređeni. A ako si ti sposoban samo da ćutiš i čitaš, u redu je.
Iako znam da si napustio svoje emocije i da se praviš da si ledenog srca, ovo što pročitaš će te sigurno ganuti.
Ovo su moje reči i moja pravila. Ono što znam je da je ono što smo godinama gradili i proživeli bilo iskreno. To je bilo jedino pravo prijateljstvo koje mi se dogodilo. I svako ko se oseća kao moj prijatelj u ovom trenutku ima svest o tome i ne treba da se ljuti. Kao putnik koji vidi nešto prvi put i ne zna odakle da počne da bi razumeo ono što je pred njim, ali ipak pokušava. To je ono što treba da uradi.
A to si ti uradio meni.
huffingtonpost
