Kada bi neko preminuo, ostajao bi u kući sve do sahrane, i ko je želeo - mogao je da vidi mrtvaca. Cveće se polagalo na telo, ne samo zbog vizuelnog efekta, već i kako bi prekrilo miris truleži. Takođe, sva ogledala u kući bi se prekrivala crnom tkaninom, satovi bi se zaustavljali tačno u vreme smrti, a udovice su morale da nose crninu najmanje četiri godine nakon smrti muža.
Ipak, od svih običaja u Viktorijanskoj eri praksa fotografisanja preminulih u pozama iz svakodnevice koju su vodili dok su bili živi svakako je najmorbidnija. Ulagao se veliki trud kako bi izgledali živo na fotografiji, a ako im to nije polazilo za rukom, fotografi bi ih slikali tako da izgleda kao da spavaju.
Fotografisanje "post mortem" bilo je svojevrsan luskuz dostupan samo bogatima sve do 1850. godine, kada su se pojavile i nešto pristupačnije fotografije. Do 1860. godine većina je praktikovala da ima ovakve fotografije sa svojim bližnjima koji su napustili ovaj svet.
(dnevno.rs)
