Volim svoje dečake neizmerno, sve bih dala za njih i sav svoj život sam posvetila njima. Otkako su stigli na ovaj svet i darovala državi, kako je rekao moj tata, "dva vojnika", sve je podređeno njima. Svaki dinar koji sam zaradila potrošila sam na njih, jer za njih živim.
Za njih nema kompromisa, radim mnogo više, samo da bih zadržala posao da bi im mogla obezbediti normalne i osnovne stvari, ništa besno.
Nisu to zahtevni dečaci. Svesni su da današnje plate nisu dovoljne ni za hranu, a kamoli za izlaske ili neke firmirane stvari. Snalaze se i oni i sami za novac kad mi, roditelji, ne možemo. Već su počeli da rade sezonske poslove. Stariji ima 18 godina, a mlađi tek napunio 15.
Suze mi svaki put krenu, kada se spreme na posao jer nisam u stanju da im obezbedim sve što im je potrebno iako sam jedno vreme radila dva-tri dodatna posla. Sa druge strane, srce mi je puno jer nisu samoživa deca, što već znaju da moraju za sebe da se bore.
Nekako smo godinama izdržavali polazak u školu, knjige, nova obuća, garderoba, pomagali su tad babe, dede, tetke, a onda je u jednoj godini na red došle mature - mala i velika.
Znali smo šta nas čeka već čim je krenula školska godina. Svaki dinar koji smo mogli stavljali smo sa strane. Naravno, nije bilo dovoljno, pa i kako bi... Jedna ekskurzija, druga ekskurzija, novac za odelo, cipele, kravatu, košulju, kaiš... Ma pomislih, pa imala si sreće nisi rodila devojčice, sad bih spisku dodala frizer, manikir, pedikir, profesionalna šminka... Haos, blagi...
To su bile slatke muke. Gledam ih kako se spremaju, dogovaraju, jedan drugom daje savete kako da se ponašaju, koju devojčicu da pozovu kao pratilje. Slažu se, pomislih, i tu sam imala sreće. Prošle su i te dve noći. Novčanik prazan, račun u banci u debelom minusu. Nisu pare sve, kapnuće uvek nekako ako se radi. Rodbina je častila za odličan uspeh, za završenu školu i to je njima išlo u džep, a rado sam pomislila kako bi bilo lepo da završe u mom novčaniku. Grizla me je savest zbog tih misli, ali skupo je, brate, dva maturanta odjednom.
Tad još nisam poklekla, pare budu pa se potroše. Grdno me nevolja snašla, neprespavane noći, nervoza zbog iščekivanja da li će maturirati, pa upisati fakultet koji želi. Dobro sam pametna ostala, dugo je trajalo. E, ko ti je kriv?! Što nisi gledala u blisku budućnost. Zašto rodi tako decu, pa mogla si godinu pre ili godinu kasnije i nema dvostruke nervoze na ovu oskudaciju. Sad trpi i ćuti, čekaj i voli ih.
(Kurir.rs/Foto: Profimedia)
