Maja (17) živi u paklu anoreksije. Njena majka Sanja kaže da je Maja visoka 160 centimetara, a da je u bolnicu u Zagrebu primljena sa jedva nešto više od 40 kilograma.
"Nalazi pokazuju da su joj bubrezi "omršaveli", tako doktori to kažu, srce isto, povećan joj je zalistak na srcu, jajnici su joj prazni, hormoni su joj u podrumu, kosti su joj se dosta ispraznile", nabraja Sanja na kakvim mukama njena ćerka. Sanja po ceo dan čeka trenutak kada može da krene u posetu ćerki, koja je bombarduje porukama o tome kako su joj servirali "šugavi beli hleb, sa šugavim maslacem i šugavom rižom". Sanja sa svojom porodicom živi u malom mestu kraj Vinkovaca, sa suprugom uz Maju ima još dvoje dece - stariju ćerku i najmlađeg sina.
Maja je od svoje 14. godine počela s posebnim režimom, prvo je samo vežbala, a zatim je uvela i dijetu.
"Onda je to otišlo u krajnost, danima nije jela, samo je trčala, gledala je da što više skine. Sa 60 kilograma pala je na 38. Otišla je i kod doktora, zbog glavobolje, on joj je dao tablete, poslao ju na EEG koji je bio uredan. Tako da se ona nekako provlačila s tim, sve dok mi nije poslala jednu fotografiju na koju sam se ja zgrozila. Nakon što mi je priznala da već dva meseca nema menstruaciju videla sam da moram da se vratim", prepričala je majka.
Majka je, kaže, odmah pretpostavila da je to anoreksija. O bolesti je znala ono što je pronašla na internetu. Išla je od lekara do lekara dok joj na kraju psihijatar u Osijeku nije potvrdio dijagnozu. Devojčica je tada imala 16 godina i kako kaže mama, onda je krenuo pakao. Noćima nije spavala, u 24 sata Maja bi spavala možda sat vremena.
"Da me neko pita da biram da bude narkomanka ili anoreksična, odabrala bih da bude narkoman. Stavila bih je u komunu da se izvlači iz toga. Ovo je psihička bolest, bude trenutaka kada ja vidim da to nije ona, imamo epizode kada se uopšte ne seća šta je radila. Recimo, ako pojede nešto, hajdemo reći 'zabranjeno' dobije grižu savesti. To je otišlo toliko daleko da je počela da se grebe. Sebe je grebala do krvi. Možete li da zamislite dete od 40 kilograma, ja je držim za ruke, suprug za noge i ne možemo da je obuzdamo. Ona nas nadjača i svejedno se izgrebe. To traje i traje, u tim momentima nas vređa. Ona inače ima blag pogled, ali tada to nije ona, mene ne gleda naše dete. Nakon epizode samo zaspi, nakon sat ili dva sna probudi se kao da ništa nije bilo. Ničega se ne seća", rekla je Sanja.
U nameri da pomogne Maji, Sanja ju je prvo naterala da jede. Skuvala je obilan obrok i terala je da to pojede.
"Nikad više, to sam uradila tad i nikada više neću. Kako je ona izgledala, ja nisam bila sigurna hoće li mi se dete vratiti iz škole. Od tada se mi sve dogovaramo. Bdijem nad njom dan i noć. Od doručka ujutro do večere i spavanja", objašnjava majka i dodaje:
"Prži te kalorije koje je pojela. A cilj joj je da potroši sve što pojede. Zato to traje 45 minuta. Za doručak joj ja mesim hleb, integralni. Po novom morala sam da izbacim semenke suncokreta, lana i susam. Uz to jede onu kuvanu šunku bez grama masti ili pileća prsa. Nekad jede ovsene pahuljice koje neće da prelije mlekom nego vrućom vodom, pa unutra nabaca neko voće - sezonsko ili smrznuto. Tako vam ona jede. Dogovaramo se šta ću da kuvam i kada će jesti. Bude dana kada ja to pokušam malo da pojačam. Ona vam je takva da samo pogleda tanjir i tačno zna koliko obrok ima kalorija. Ja zato pokušam nekad da ubacim neku namirnicu s više kalorija, zato kažem sveti blender, izblendam u njemu. ", opisala je Sanja koja je u početku morala da tera svoju ćerku da počne da jede, a potražila je i pomoć doktora.
"Međutim taj doktor koliko god se trudio on ne zna kako s njima. Sam mi je rekao da ona na njima uči. Znam da zove jednu devojku koja mu je došla s 29 kilograma, kad zapne i ne zna šta bi nju zove. Čak je sedam dana gladovao da oseti kako se one osećaju. Trudi se, ali ne može. Trebalo bi da ide na edukaciju za rad s ljudima koji imaju poremećaje u ishrani", objašnjava Sanja.
Ona kaže i da Maja ima potpuno iskrivljenu sliku sebe same.
"Ona ima pogrešnu sliku o sebi, vidi sebe kao krmaču. Kad god bismo išli negde obožavala je da sedi napred, jedva je dočekala da napuni 12 godina. Ja normalno očekujem da će sesti pored mene, a ona sedne iza. Kaže mi da ne može da sedne napred jer nema za nju mesta. Meni upitnici iznad glave, pitam je kako to misli", opisala je mama.
"Pa pogledaj me kolika sam, ne mogu da sednem napred. Ja joj kažem da ne idemo nikud onda. Uhvatila me panika, ko zna kakve misli joj se vrte po glavi", prepričava Sanja agoniju koju proživljava sa bolesnom ćerkom.
Kurir.rs/100posto.hr, Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
