Jedna žena prošla je kroz pakao kada se sve što je znala i volela srušilo, kao da je od peska i na njene oči. Nije ni slutila šta se dešava, jer joj suprug nikada nije dao povoda da sumnja u njega. Ipak, u svojoj ispovesti, objasnila je kako je smogla snage da, kako kaže, postane stena i za sebe i za njega, te da nastavi sa njim da plovi bračnim vodama, uprkos jezivoj prevari.
Čujem muža u kuhinji. U čašu baca kocku leda i sipa neku tečnost. Gledam prema kuhinji i vidim ga kako stoji s čašom u ruci. Nešto žestoko. Nema naviku da pije sam. Obično u kući i ne držimo alkohol.
Pažljivo spušta čašu na sto u trpezariji. Okrećem se prema televizoru.
"Jesi li pri kraju sa serijom?" pitao me je: "Je l' možeš da dođeš?"
"Zašto?", odgovorila sam mu pitanjem, ali nije bilo odgovora.
Ustala sam, isključila televizor i sela s njim za sto. Dok sam sedala videla sam da na stolu pored njegove čaše stoji neki papir.
"Moram da ti kažem nešto i želim da me pustiš da ti sve ispričam do kraja pre nego me prekineš. Ovo će mi biti teško", počeo je.
Usta su mi se osušila u momentu, ali klimnula sam glavom potvrdno. Dobio je otkaz! I to baš pred Božić! Ali tu sam pomisao odbacila u nanosekundi. Moj muž je bio frilenser godinama i sigurno bi se brzo snašao da ponovno piše od kuće.
"Prvo", krenuo je da govori skrećući pogled na onaj papir pred njim: "Pre otprilike 10 godina, kad smo još bili sveže venčani, imao sam aferu. Radili smo zajedno, znao sam je iz benda. Brzo se završilo."
Srce mi se slama. Ne i moj muž! On uopšte nije takav tip! Hvatam se za ono "10 godina" i "završilo se".
Okej, greh iz mladosti. To još i mogu da podnesem. Znam masu parova koji su kroz to prošli. Ali moj muž nastavlja!
"Drugo... Plaćao sam ku*ve na svojim poslovnim putovanjima."
Tada, kao da dam htela nešto da kažem, ali ne mogu ni da pisnem. Zapljuskuju me slike tih anonimnih bezdušnih seksualnih transakcija, ali odbijam da ih prihvatim. Zurim ravno pred sebe, ne trepćem, ne dišem.
"Znaš šta su ku*ve, je l' da?" pita me on, a ispod mene se otvara crna rupa.
Osećam kako tonem u pod, hvatam se za drvo, ali nikako da se uzdignem. Nerealnost ove situacije u kombinaciji s njegovim glupim pitanjem izazvala je kratak spoj u mom mozgu. Da li znam šta su ku*ve?! Čas mi je vrućina, čas mi je muka.
"Povratiću", to je bio moj komentar.
Skinula sam džemper, a on se ne pomera. Tada sam znala da ima još.
"Reci, samo reci!" viknula sam kroz suze, ali ništa nisam mogla da shvatim.
Htela sam samo da ne budem prisutna. Razmišljala sam o tome da se zavučem pod sto, ali previše mi se vrti u glavi da bih se pomerila. Ostajem na svojim kolenima, hvatam se za gležnjeve.
"Pre tri nedelje, kad sam bio na putu... Upoznao sam nekoga..." rekao je i ja sam se izgubila.
Jeste li ikad imali osećaj da se na vas obrušava čitavo nebo? Nepodnošljivo je teško. Osećate težinu vazduha, svaki molekul, sve vas stiska na dno. Batgam se po podu, ne mogu da ustanem. Osećam se smlevleno, gušim se. Imam osećaj da ću da umrem. On ne čini ništa da mi pomogne i jasno mi je da je sve izgubljeno, kao da nikad nisam ni postojala.
Kad sam se ponovno vratila svesti, ne znam jesu li u pitanju bile sekunde ili minuti, on i dalje nešto priča. Govori nešto o gornjem spratu. Razaznajem reči "predani otac". Ne razumem. Kako to misli "preselio bih se gore"? Tamo su nam podstanari. O čemu govori? Šta će biti sa mnom?
Njegova objašnjenja pogađaju me poput noževa. Novi noževi lete prema meni iz trenutka u trenutak. Proveo je 12 sati s nekom ženom. Zaljubljen je. Želi da je poseti. Hoće da kaže podstanarima da se isele. On će se preseliti na sprat. Želi da sve rešimo u iduće četiri nedelje. Sad će izaći iz kuće, jer joj je obećao da će je nazvati. Ona čega na njegov poziv.
Gledam ga kako izlazi i hvata me panika. Ustajem, pokušavam da pokrenem svoje telo. Moram da ostanem pribrana. Sama sam u kući, a deca nam spavaju u svojim sobama. Probudiću ih budem li vrištala. Počinjem da plačem, ali to su više neki jecaji. Neka mi neko pomogne!
Hvatam telefon i zovem komšinicu. Niko se ne javlja. Pokušavam da dobijem drugaricu s faksa. Nniko se ne javlja. Brata. Niko se ne javlja. Razmišljam o tome da nazovem mamu, ali znam da bi se nakon tog razgovora toliko uznemirila da ne bi mogla ponovno da zaspi. Ne znam šta da radim. Nisam sigurna koliko je vremena prošlo, ali postaje mi jasno da nemam koga da pozovem.
Osim njega. Mog muža.
"Moraš da se vratiš kući", govorim mu nakon što se konačno javio.
"Molim te, vrati se kući. Nemoj ovde da me ostavljaš samu."
Do trenutka kad se vratio ja sam se već sabrala. Pronašla sam način kako da se nosim s time. Moj suprug ima krizu, a na meni je da ga izvučem. Ja ću biti naša stena! I baš poput stene, neću da razmišljam niti da osećam.
Kurir.rs/Huffington/Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
