Toliko smo zatrpani plastičnim kesama i flašama da je pravi trenutak za promenu ovakvih životnih navika. Menjajmo sebe i svoju decu, jer platićemo ceh i zdravljem i parama
Plastične kese odnedavno nisu besplatne. U svim prodavnicama i supermarketima koji prodaju hranu, na kasi nas čeka neprijatno iznenađenje: dva ili pet dinara za kesu u kojoj ćemo odneti namirnice. Svi se slažu da je ovo dobra početna mera zaštite naše životne sredine. S druge strane, mnogi se osećaju opljačkanim zbog tih nekoliko dinara, smatrajući plastičnu ambalažu nepobitnom uslugom koja se dobija na kraju kupovine.
Složićemo se da je naš život postao nezamisliv bez raznih ovakvih kesa i na njih smo toliko navikli da je teško poverovati kako bi njihovu upotrebu trebalo da svedemo na minimum. A tako će morati da bude.
NEUNIŠTIVA "PLASTIČNA SUPA" Verovatno je malo porodica u kojima se svakodnevno ne čuje: "Šta ću sa ovolikim kesama?!" Vuku se svuda po kući, naročito u kuhinjama i špajzu. U njih bacamo đubre, stavljamo ih u frižider zajedno s mesom, povrćem ili voćem koje smo pazarili, uvijamo cipele, da ne govorimo o raznim namenama kojima služe s vremena na vreme. Providne ili neprovidne, punimo ih kako stignemo svim vrstama kućnog đubreta, od stakla do ostataka hrane, ne razmišljajući da su one i same otpad - i to onaj najgore vrste. Male i lagane, koristimo ih na brzinu, a one se u prirodi razgrađuju stotinama godina.
Podaci kažu da se u Srbiji dnevno upotrebi i baci sedam miliona ovakvih kesa, a u svetu dva miliona svakog minuta. Priroda strahovito trpi zbog ovog lakog polietilenskog proizvoda koji vetar raznosi na sve strane, naročito do reka, gde se skupljaju na obalama i čine jeziv prizor. Nismo ni svesni da plastična kesa nikad ne nestane potpuno. Čak i kad se tokom vremena iscepa na sitne komade, najčešće završava u vodi kao "plastična supa". Takvom "supom", koja magnetski privlači otrovne supstance i bakterije, hrane se ribe i drugi stanovnici mora. Na taj način otrovna plastika ulazi u njihov lanac ishrane, a onda dolazi na našu trpezu.
Daleko je vreme kad su se pecaroši vraćali srećni sa svojim ulovom, ne samo zbog količine ulovljenog već i osećanja da će njihova porodica pojesti svežu ribu. Danas nemamo pojma kakvu hranu iz reka i mora kupujemo. Kao i ostala hrana, riba koja se preporučuje kao zdrava za ishranu nekoliko puta nedeljno - krajnje je sumnjiva. Šta možemo da uradimo?
RECIKLIRAJMO KAKO ZNAMO Najpre, budimo svesni da se u svetu vodi velika borba protiv nerazgradivog plastičnog otpada čitavim nizom strogih zakona. I mi smo deo tog sveta, moramo dati svoj doprinos, bez ljutnje i nervoze. Ono što nije na nama, ne možemo da promenimo.
Recimo, Beograd je jedan od retkih glavnih gradova koji nema postrojenje za reciklažu otpadnih voda. U Japanu je pre više od 20 godina svaki stanovnik dobio uputstvo o reciklaži od 27 strana. Pa kaže: ako bacite nepotrošeni ruž za usne, ruž odlažete za sagorevanje, a ambalažu u sitnu plastiku. Takav nivo svesti čini se zasad daleko od Srbije. Ali ljudi se ne rađaju kao građani, već to postaju.
Pošto ne možemo da rešimo to što je van naše moći, pokušajmo da svoj otpad sortiramo i recikliramo onako kako možemo. Možda smo zrno peska u zatrovanom svetu, ali to ne znači da treba se pridružimo trovačima.
Ukoliko u blizini nemamo kontejnere za reciklažu, ponašajmo se kao da ih imamo. Ne zna se šta je gore - plastične kese ili plastične flaše. Ne bacajte ih gde stignete, već ih svakodnevno skupljajte u jednu kesu i ostavite ih pored kontejnera, posebno. Svu plastiku odlažite na jedno mesto, potrudite se. Ako postoji bilo kakav centar za reciklažu plastike, odnesite svoj otpad tamo. Ako ste pušači, opuške cigareta takođe odlažite u posebnu kesu. Lekove, pesticide i ostali hemijski otpad odnesite u reciklažna dvorišta. Veći deo kuhinjskog otpada pretvorite u đubrivo za baštu ili saksije sa cvećem. Mogućnosti je mnogo.
NAUČITE I DECU DA ČUVAJU OKOLINU Naučimo i mališane da je đubre deo našeg života. Mi smo ga napravili. Prema njemu se treba odnositi pažljivo, kao i prema novim stvarima, jer đubre od njih i nastaje. Pričajmo kako gladne ptice umiru gušeći se, jer pojedu kesu misleći od nje da je hrana. Pokažimo im nakupljene kese koje vise s drveća ili su razbacane po putu i poljanama i flaše koje plutaju rekom ili su na njihovim obalama kad ih odvedemo u prirodu. Recite im da to nikada ne rade. Ekološka svest razvija se od detinjstva, kao i sve drugo. Ekologija je deo vaspitanja.
PRVA POMOĆ A prvi korak i u našem ekološkom vaspitanju je - ceger. Jer, sada je centralno pitanje: uzeti ili ne uzeti kesu u supermarketu. Nećemo biti ništa manje urbani ako u tašni nosimo platneni ceger. Ili dva ako kupujemo više stvari i imamo veću porodicu. I muškarci neka se na to naviknu, kupovina je i njihov posao i nositi ceger nije nikakva sramota. Neki se sećaju, neki su zaboravili, a mlađi nemaju pojma kako je ceger zapravo čarobna stvar. Nositi te platnene torbe s pijace ili iz prodavnice, dok iz njih viri povrće i repovi praziluka, neuporedivo je lepši prizor od pogrbljenih ljudi natovarenih tonom plastičnih kesa u svakoj ruci. Danas to više nisu cegeri s kojima delujemo "kao babe" nekada, tamni, umašćeni i dotrajali. Sada su to šarene moderne stvarčice, slične platnenim tašnama, s više ili manje stila.
Pošto je od platna, ceger uvek može da se opere i bude čist. Nošenjem njih šaljemo jaku poruku onima koji se ne obaziru na zagađenje i ravnodušno kupuju plastične kese. To je isto takva poruka kao da na posao idemo biciklom, pešice ili gradskim prevozom. Kao da smo nepušači i ne nosimo pravo krzno. I ne mislimo na način "posle mene - potop". Posle nas - otpad, a naslediće ga naša deca.
(Ljilja Jorgovanović, Foto: Profimedia)
NE PROPUSTITE
