Aleksova partnerka je prva žena u Velikoj Britaniji osuđena na kaznu zatvora zbog porodičnog nasilja. Sad se on bori protiv anateme koja prati porodično nasilje nad muškarcima.
Upozorenje: Sledi uznemirujući sadržaj
Aleks Skil, 22
Nikad neću zaboraviti trenutak kada me je Džordan, moja devojka, prvi put polila kipućom vodom.
Bili smo u našem zajedničkom domu u Bedfordširu kada me je saterala u ćošak sobe držeći čajnik sa vrelom vodom.
Bili smo zajedno tri godine i ono što je počelo sitnicama - branila mi je da nosim sivo ili govorila da joj se ne sviđa moja frizura - pretvorilo se u devetomesečno fizičko zlostavljanje. Veoma sam je se plašio.
I dan-danas kao da mogu da vidim tu sićušnu kap vode kako pada na moju kožu. Sve se desilo kao u usporenom filmu.
Koža mi se posle oljuštila. Nikad nisam doživeo toliki bol.
Preklinjao sam je da mi dozvoli da uđem u kadu punu hladne vode - jedino mi je to padalo na pamet. Pustila me i odmah sam osetio olakšanje.
Ne možete ni da zamislite koliko je neverovatno, posle toga, uroniti u ledenu vodu. To je najbolji osećaj na svetu.
A onda mi je rekla da izađem - ili će sve ponoviti.
NE PROPUSTITE
Rekla bi mi da uđem ponovo u kadu, ako bih počeo da kukam i žalim se na bolove. Potom bi uradila potpuno istu stvar i naterala me da izađem.
Kod nje se sve svodilo na mentalne igre. Želela je da potpuno kontroliše moj život.
Sećam se da sam ležao u kadi bez odeće. Izgledalo je kao da sam bio u rerni, kao da su me živog pekli. Koža se ljuštila. Bilo je apsolutno jezivo.
Džordan Vort i ja smo imali 16 godina kad smo se upoznali na koledžu 2012. godine.
Imala je odličan prosek u školi tako da je primljena na Univerzitet u Hartfordširu da studira lepe umetnosti. Želela je da postane nastavnik.
Tih prvih meseci sve je bilo u redu. Provodili smo se i radili normalne stvari - gledali filmova ili išli u šetnju.
Za mene je bilo potpuno novo da mogu prijateljima da kažem da imam devojku. Kada bi me pitali šta sam radio za vikend, mogao sam da kažem da sam bio s njom.
Posle nekoliko meseci, desilo se par neobičnih stvari. Tada su mi delovale kao njena želja da privuče pažnju.
Moji roditelji su nam platili put u London da gledamo Kralja lavova i, iznebuha, Džordan je nestala.
Svi smo je tražili, a kada smo je mnogo kasnije pronašli u foajeu, smejala se kao luda. Sve je to bilo pomalo čudno.
Danas kada se toga setim, mislim da je pokušala da me natera da se uspaničim i zabrinem za nju, da je tako pokušala da uspostavi kontrolu nada mnom.
Džordan me je vrlo brzo potpuno izolovala od prijatelja i članova porodice. Nije mi davala da ih viđam, a preuzela je čak i moj Fejsbuk nalog - klasični koraci tokom porodičnog zlostavljanja. Nisam imao kome da se obratim.
Smršao sam kada je počela da mi uskraćuje hranu. Kada bih pokušao da se usprotivim, okrivila bi mene i pronašla način da me proglasi problematičnim.
Znao sam da nema moje krivice, ali me je uporno ubeđivala u suprotno. Na kraju počnete da mislite: 'Šta ne radim kako treba?'
Kada sam pokušao nešto da promenim, žalila bi se na to da sam drugačiji.
Kad bi mi rekla: „Ne sviđa mi se siva boja" ili „Ne dopadaju mi se te cipele", pomislio bih: „U redu, neću ih nositi", jer sam želeo da joj ugodim.
Ali u stvarnosti - ona me je oblikovala u ono što je želela da budem. To počne da vam ozbiljno narušava samopouzdanje. I počnete da vodite bitku koju ne možete da dobijete. Krajnje je frustrirajuće.
Dobili smo dvoje dece. Neprestano sam se nadao da će se nešto promeniti.
Deca su još bila bebe, ali sigurno su osetila da se nešto dešava. Iako ih nije povredila, uvek sam se plašio da će, ukoliko odem, zlostavljanje preusmeriti na njih. I zato sam ostao.
Naravno, bilo je i dobrih perioda sa Džordan - trenutaka kad bio srećan, kad smo se smejali i zabavljali.
Nije sve vreme bio košmar. A ja sam se zaista trudio da naša veza uspe. Na kraju krajeva, voleo sam je.
Posle 18 meseci se mentalno zlostavljanje pretvori u fizičko.
Krenulo je kad je počela da spava sa staklenom flašom. Optužila me je da se muvam sa drugim devojkama, da pričam ili razmenjujem poruke sa njima, što apsolutno nije bila istina.
Uporno je govorila da dobija poruke od drugih. Mnogo kasnije sam saznao da je izmišljala.
Sačekala bi da zaspim, udarila me flašom po glavi i počela da viče: „O čemu si razmišljao?"
Posle nekog vremena, dospeo sam u fazu kad me više nije bolelo. Toliko sam se navikao na bol da ga više nisam osećao.
Ona bi onda sve podigla na viši nivo i pronalazila gore načine da me povredi.
Posle flaše, sledio je čekić. Nakon toga, uzela bi bilo šta što joj se našlo pri ruci.
Jednom prilikom to je bio punjač za laptop. Obmotala je kabl punjača oko ruke i zamahnula metalnim utikačem ka mojoj glavi. Pokuljala je krv. Slivala se na pod u potocima.
Zavapio sam: „Hoćeš li mi pomoći?" i gledao kako se Džordan penje uz stepenice smejući se.
„Zašto prosto ne umreš? Nikome nije stalo do tebe", rekla je.
Džordan je na kraju prešla na noževe i sekla me. Jednom prilikom je malo falilo da mi preseče glavnu arteriju.
Posle toga, usledila je kipuća voda. Imao sam opekotine trećeg stepena.
Kad god bih se navikao na bol, ona bi sve podigla na novi nivo. Sledeći nivo, posle kipuće vode, bila bi smrt.
Naravno, plašio sam se Džordan i onoga što bi mogla da uradi. Osećao sad da bi lako mogla da me ubije da sam se na bilo koji način usprotivio.
Odlazio bih u bolnicu i govorio da sam se sapleo i udario glavu ili da sam se opekao na vrelu vodu pod tušem.
Komšija je nekoliko puta zvao policiju kad je čuo viku, a ja bih izmišljao izgovore za Džordan i lagao za nju.
To nije bilo lepo, ali uradio sam to da bih spasao svoj život.
Imao sam modrice ispod oka i razne druge rane, a ona bi me šminkala kako bi prikrila šta je uradila.
Telo mi je otkazivalo. Smršao sam 30 kilograma.
Doktor mi je kasnije rekao da bi za desetak dana umro. Predugo nisam redovno jeo i imao sam teške povrede.
Sve se okončalo 2018. godine, kad je policajac došao u našu kuću u kontrolu i ispitao me.
Jeziva istina isplivala je na videlo. Moje povrede su već bile strašne i potpuno sam propao od gubitka kilograma.
Do tada sam sve poricao. Ali više nisam mogao.
Da policija nije došla baš u tom trenutku, ja bih sada bio pod zemljom. U to nemam nikakve sumnje.
Imao sam sreće - i stvarno mislim sreće - što sam imao toliko povreda na sebi. Dokazi su bili ubedljivi, što je pomoglo tome da je zatvore.
Mislim da je Džordanina motivacija bila čista ljubomora. Bio sam veoma blizak sa porodicom, imao sam sjajne prijatelje, a ona me je udaljila od svih.
Oduzela mi je sve što sam imao. Sećam se da mi je jednom rekla: „Želim da ti uništim život."
Džordan se nikad nije pokajala. Čak ni kad je policija došla da je ispita.
Na policijskom snimku ona izgleda kao neko ko je apsolutno kriv. Ali mislim da ju je više brinulo to što je uhvaćena, nego ono što mi je uradila.
Verujem da se na sudu izjasnila krivom samo da bi smanjila kaznu.
Ne znam na koji način je Džordan samoj sebi opravdavala svoje ponašanje. Mislim da ljudi koji čine porodično nasilje to rade zato što ih to pali. To je kao droga, zavisnost.
I što više to rade, više misle da mogu da prođu nekažnjeno. A postaje sve gore, i gore, i gore. To je kao da su oni u raju, a vi u paklu.
Oni dobijaju ono što stvarno, istinski žele. Tu potpunu kontrolu. A vi dobijate sve što nikad niste želeli u životu i još gore od toga. Sve dok ih ne otkriju. Onda im to dođe kao ogroman šok.
NE PROPUSTITE
Čuo sam za porodično nasilje nad muškarcima pre nego što sam upoznao Džordan. Znao sam šta ona radi. Znao sam da je to veoma, veoma loše. Ali nisam znao šta da radim.
Dok je sve trajalo, nisam mogao da smislim nijednu optužbu za koju bi mogla da bude uhapšena, jer nisam imao pojma.
Nikad nisam žurio da se oslobodim iz te situacije, koliko god neobično to zvučalo.
Nije bilo šanse da se izvučem iz svega toga. Nisam imao bukvalno ništa. I, naravno, imali smo dvoje dece.
Samo sam se nadao da će prestati. Kad bih dobio jedan udarac manje, bio je to divan dan. Bilo je toliko prosto.
Najviše sam se brinuo za decu, da ona budu dobro.
Ne možete da savetujete nekoga da se izvuče iz takve situacije. To je najgore od svega. Možeš samo da kažeš: „Slušaj, ako ikad želiš da pričaš sa nekim o tome, tu sam."
Džordan je u aprilu 2018. godine osuđena na sedam i po godina zatvora.
Priznala je krivicu za kontrolišuće ili iznuđivačko ponašanje u intimnoj vezi, ranjavanje i izazivanje teških telesnih povreda.
Kad sam čuo tu vest, nisam reagovao. Sada se trudim da me se stvari ne dotiču.
Nekada davno bih poludeo od sreće kada bi fudbalski tim za koji navijam pobedio, ali sada sam više u fazonu 'posao obavljen'. Mislim da je to zbog traume kroz koju sam prošao.
Kad je objavljena presuda, pomislio sam: „Pravda je zadovoljena."
Onda je usledilo olakšanje. Kada sam saznao da je u kombiju na putu za zatvor, po prvi put u poslednjih pet godina mogao sam se da se osvrnem oko sebe i ne brinem bukvalno ni o čemu.
Deca ne znaju šta se stvarno dešava. Sačuvao sam gomile stvari, sudske spise i slično, za kasnije kad budu bili stariji. Kad dovoljno sazre da razumeju, sve ću im objasniti.
Ako mi jednog dana kažu: „Dobro si postupio, tata", ništa drugo mi više neće biti važno.
Džordan je prva žena u Velikoj Britaniji koja je završila u zatvoru zbog porodičnog nasilja. To pokazuje da se ove stvari shvataju veoma ozbiljno.
Nasilje nad muškarcima je i dalje tabu tema, što mnoge sprečava da o tome govore javno, i policija nasilje nad muškarcima često ne shvata ozbiljno.
Kampanje protiv porodičnog nasilja retko kad uključuju i muškarce. To je pogrešno. Kakve veze s tim ima pol?
Nisam toliko glup da mislim da će svaka žena biti kao Džordan. Ali prosto još nisam spreman za drugu vezu.
Samo želim da uživam u stvarima u kojima sam uživao kao dete, jer mi je Džordan sve oduzela i uništila - fudbalske trofeje, karte za fudbalske utakmice, drage predmete, sve je uništeno.
Moram da se potrudim da to sve ponovo izgradim, što mi i polazi za rukom, uz pomoć dobrotvornih organizacija za muške žrtve porodičnog nasilja.
U budućnosti bih voleo da otvorim svratište za muškarce koji su bili zlostavljani.
Ponekad pomislim da je jedini razlog što sam ostao živ to da bih ukazao na ovaj problem.
Zašto onaj nož nije završio na pogrešnom mestu? Zašto nisam dobio udarac u pogrešno mesto?
Nikad nisam imao frakturu lobanje, a primio sam na hiljade udaraca. To me ponekad zapanji. Zašto se to nije desilo? Mora da postoji neki razlog.
Razlog je da bih pomogao ljudima. Nadam da će i drugim žrtvama biti bolje.
Kurir.rs/ BBC.com / Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
