Ovaj tinejdžer je preživeo smrtnu kaznu na elektirčnoj stolici: Suđenje mu trajalo samo dva dana, a godinu dana kasnije država ga dokrajčila
- Krista Pajk je preživela pogubljenje smrtonosnom injekcijom u Tenesiju, pa je guverner obustavio sva dalja pogubljenja do kraja godine.
- Članak podseća na slučaj Vilija Frensisa, tinejdžera iz Luizijane koji je 1946. preživeo električnu stolicu zbog tehničkog kvara.
- Vrhovni sud je 1947. dozvolio novi pokušaj, a Frensis je pogubljen godinu i šest dana kasnije, što je ostalo važan pravni presedan.
Sve je bilo spremno da Krista Pajk umre. Dana 30. septembra 2026. u Tenesiju trebalo je da prvi put u više od 200 godina pogube ženu. Gotovo tri decenije ranije osuđena je zbog brutalnog ubistva 19-godišnje Kolin Slemer, a nakon što je Vrhovni sud uklonio poslednju prepreku pogubljenju, sve je bilo spremno. Državni službenici započeli su proceduru i ubrizgali joj dve doze smrtonosnog pentobarbitala, tačno prema propisanom protokolu. Međutim, dogodilo se nezamislivo. Krista Pajk je ostala živa. Svedoci su izjavili kako su je čuli kako hrče i otežano diše, nakon čega je hitno prebačena u bolnicu. Neuspelo pogubljenje izazvalo je šok i primoralo guvernera Bila Lija da obustavi sva dalja pogubljenja u državi do kraja godine, pokrenuvši nezavisnu istragu o tome šta je tačno pošlo po zlu.
Ovaj neverovatan događaj ponovo je rasplamsao žestoke rasprave o smrtnoj kazni, metodama njenog izvršenja i ustavnim pravima osuđenog. Ipak, on nije bez presedana u američkoj istoriji. Osamdeset godina ranije, sličan slučaj potresao je naciju i postavio ista teška pitanja o granicama okrutnosti i pravde s kojima se pravosudni sistem suočava i danas. Reč je o slučaju mladog Vilija Frensisa.
Vili Frensis bio je afroamerički tinejdžer iz malog grada Sent Martinvila u Luizijani. Njegov život zauvek se promenio u novembru 1944. godine, kada je ubijen lokalni apotekar Endru Tomas. Tomas, uticajni belac i Frensisov bivši poslodavac, pronađen je mrtav ispred svoje kuće. Policijska istraga mesecima je tapkala u mestu, bez pravih tragova i osumnjičenih.
Devet meseci kasnije, policija u Teksasu uhapsila je tada 15-godišnjeg Frensisa zbog drugog prekršaja. Tokom pretresa, policajci su kod njega pronašli novčanik koji je pripadao ubijenom apotekaru. Ubrzo nakon toga, policija je objavila da je mladić potpisao priznanje za ubistvo. Kasnije su se pojavile ozbiljne sumnje da je to priznanje iznuđeno pod prisilom, bez prisustva advokata, što je bila česta praksa u to vreme na segregiranom Jugu.
Suđenje koje je usledilo bilo je zapanjujuće kratko i površno.Trajalo je samo dva dana. Advokati koje mu je sud dodelio po službenoj dužnosti nisu pozvali nijednog svedoka odbrane, nisu izneli nikakve dokaze u njegovu korist, pa čak nisu uložili ni žalbu na presudu. Potpuno bela porota brzo ga je proglasila krivim. Kazna je bila smrt na električnoj stolici, a datum pogubljenja zakazan je za proleće sledeće godine.
Početkom maja 1946. godine, 16-godišnji Vili Frensis odveden je na pogubljenje. U zatvor je dopremena teška pokretna električna stolica, koju su cinično nazivali "Jeziva Gerti". Procedura je zahtevala pažljivo postavljanje elektroda i pripremu opreme, ali kasnije istrage otkrile su frapantan nivo nemara. Zatvorski čuvar i jedan zatvorenik koji su bili zaduženi za njeno postavljanje navodno su bili pod uticajem alkohola i pogrešno spojili žice.
Kada je dželat okrenuo prekidač kako bi pustio struju, umesto brze smrti nastupila je stravična agonija. Frensisovo telo se snažno grčilo i trzalo pod naponom, usne su mu natekle, a stolica je počela da se odiže od poda. Svedoci su u šoku posmatrali prizor.
"Skinite je! Pustite me da dišem", povikao je Frensis ispod kožne kapuljače.
Dželat je, videvši da mladić ne umire, zatražio da mu pošalju više struje, ali sistem je već bio na maksimumu. Nakon užasavajućih trenutaka mučenja, službenici su prekinuli postupak. Vili Frensis je preživeo sopstveno pogubljenje, vrativši se u svoju ćeliju prestravljen i iscrpljen.
Vest o neuspelom pogubljenju brzo se proširila i izazvala zgražavanje javnosti. U tom trenutku u priču ulazi Bertrand Deblank, mladi beli advokat koji je, uprkos snažnom protivljenju i pretnjama lokalne zajednice, odlučio da preuzme Frensisovu odbranu. Deblank je bio uveren da bi ponovni pokušaj pogubljenja predstavljao neverovatnu nepravdu.
Njegova argumentacija se bazirala na dva ključna ustavna načela. Tvrdio je da bi slanje Frensisa po drugi put na električnu stolicu predstavljalo okrutnu i neuobičajenu kaznu, što izričito zabranjuje Osmi amandman američkog Ustava. Takođe se pozvao na Peti amandman i double jeopardy (zabrana dvostrukog suđenja ili kažnjavanja za isto delo) jer je država već jednom sprovela postupak izvršenja kazne.
Slučaj je stigao sve do Vrhovnog suda pod nazivom Louisiana ex rel. Francis v. Resweber. U januaru 1947. godine, sud je doneo presudu koja i danas izaziva rasprave. Tesnom većinom od pet naprema četiri, sudije su presudile protiv Frensisa, dajući državi Luizijani zeleno svetlo za novi pokušaj pogubljenja.
Sudija Stenli Rid, pišući mišljenje većine, naglasio je da je neuspeh prvog pokušaja bio posledica nepredviđene nesreće, a ne namerne okrutnosti. Prema njegovom tumačenju, Ustav štiti osuđenika od okrutnosti koja je inherentna samoj metodi kažnjavanja, ali ne i od patnje koja nastaje zbog slučajnog kvara opreme. Sudiaj Harold Barton napisao je oštro izdvojeno mišljenje u kom se usprotivio takvoj logici. Istakao je da namera dželata ne može da umanji mučenje koje je osuđeni pretrpeo, upoređujući ponovljene pokušaje elektrošokova sa "smrću na rate".
Uprkos snažnim naporima njegovog advokata, pravni putevi su se iscrpili. Godinu i šest dana nakon prvog, neuspelog pokušaja, 9. maja 1947. godine, Vili Frensis je ponovo vezan za istu električnu stolicu. Ovoga puta, oprema je bila ispravno postavljena. Električni udar usmrtio je mladića, čime je država dovršila ono što je započela godinu ranije. Slučaj Vilija Frensisa ostao je presedan na koji se sudovi oslanjaju decenijama. Države su dobile potvrdu da jedan neuspeli pokušaj pogubljenja zbog tehničkog kvara ne poništava smrtnu presudu niti sprečava novi pokušaj.
Pravne paralele sa slučajem Kriste Pajk
Danas, dok advokati Kriste Pajk pripremaju nove pravne korake, presuda iz 1947. godine mogla bi da posluži kao presedan. Iako se metode razlikuju, temeljna pitanja ostaju ista. Advokati Pajk ističu ključnu razliku između njenog slučaja i slučaja Frensisa. Dok je Frensis preživeo zbog mehaničkog kvara, država Tenesi tvrdi da je u slučaju Pajk u potpunosti i ispravno ispoštovala propisani protokol, ubrizgavši joj obe predviđene doze pentobarbitala.
Ako je protokol sproveden bez greške, a zatvorenica je preživela, advokati tvrde da problem leži u samoj metodi, a ne u slučajnoj ljudskoj grešci. Prema njihovom viđenju, to menja pravni kontekst i otvara prostor za argumentaciju da bi ponavljanje identičnog protokola predstavljalo svesno izlaganje osuđenice neustavnoj patnji.
(Kurir.rs/ Express.hr)
Video: Svi umiru, ali ona ne - Krista Pajk preživela duplu dozu smrtonosnog otvora