Tog jutra sve je bilo uobičajeno. Ivana je uživala u ritualu prve kafe, prelistala štampu, a zatim otišla da se istušira. Onda je usledio šok: u levoj dojci napipala je nešto tvrdo. Sledila se u trenutku, a onda ponovo bojažljivo prešla prstima preko tog mesta. I dalje je bilo tu, kao kliker. Odsutnog pogleda, sa crnim mislima, spremila se i otišla na posao, sve vreme se tešeći da je možda u pitanju žlezda ili da se slučajno udarila. Ceo dan nije ni reč progovorila i kolege su primetile da se nešto dešava.Loše vesti– Moj tadašnji šef pitao me je šta nije u redu i ja sam mu ispričala. Istog momenta rekao mi je da se spremim i da me vozi na kliniku. Tamo su me odmah snimili ultrazvukom i rekli da je reč o tumoru, da je veliki i da mora što pre da se izvadi. Bila sam u šoku. Uvek sam mislila da se takve stvari dešavaju nekom drugom. Znala sam da niko u mojoj porodici nije bolovao od toga, a nisam imala ni simptome koji bi ukazivali na to da se u mom telu nešto razvija. Zato sam bila u još većoj neverici – priča naša sagovornica Ivana S. (32) iz Novog Sada.Mlada žena je uzela uput za Onkološki institut u Sremskoj Kamenici i ubrzo otišla na pregled. Na ponovljenom snimku doktorka je otkrila da Ivana ima ne samo jedan, već dva velika tumora. – Dok me je pregledala, doktorka je sve vreme negodovala i uzdisala. Znala sam da je loše. Drhtala sam. Pitala sam je da li ću umreti, a odgovor je bio: da. U tom trenutku sve mi se srušilo. U tri sekunde ceo život mi je proleteo pred očima. Osetila sam kao da me više nema. Videla sam sebe u mrtvačkom sanduku i ljude koji su mi došli na sahranu. Bilo je grozno. Nakon tri sekunde pauze, koje su meni trajale kao večnost, doktorka je nastavila rečenicu: „Da, umrećeš, ali za jedno 50 godina“. Ona je htela da se našali, a ja nisam mogla da verujem kako nekome to može biti smešno – priseća se Ivana.Neizmerna želja za životomTada je rešila da se sa problemom izbori što pre, jer ništa ne voli da odlaže. Nije htela da kaže roditeljima, koji žive u drugom gradu, da ne bi brinuli. Znali su samo njena rođena sestra, njen momak i najbliži prijatelji.– Imala sam beskrajno poverenje u svog doktora. Rekla sam mu da mi kaže istinu, koliko god bolna bila. Uverio me je da nema razloga da brinem, što mi je u tom trenutku mnogo značilo, jer sam u njega gledala kao u nekoga ko će mi spasti život. U bolnici sam morala da potpišem papir da dajem saglasnost da hirurg uradi sve što smatra da treba, što znači da može i da mi odstrani dojku. U tim trenucima čovek dobije ogromnu želju da živi, vidi, uradi i doživi još puno toga i spreman je na sve žrtve, samo da ostane živ. Doktor me je uveravao da će sve biti dobro i ja sam mu zaista verovala. Njegove reči sam svakodnevno ponavljala i hrabrila sama sebe – iskrena je Ivana.
Neizvesnost, strah i brigaNoć uoči operacije bila je pribrana, racionalna i spremna da to što je raslo u njenom telu što pre izvadi. Shvatila je da se više plašila mnogih drugih, neuporedivo manjih i nevažnih stvari. Ujutru je ustala mnogo ranije, doterala se, našminkala i namirisala. Želela je da bude lepa, možda poslednji put.– Poslednje čega se sećam bilo je kad su mi dali anesteziju, a zatim buđenja u zavojima od struka do vrata. Ništa nisam osećala niti sam znala da li je ispod tih slojeva gaze nešto ostalo ili ne. Ta neizvesnost i čekanje doktora da uđe u sobu bili su najgori, jer ne znaš da li još uvek imaš dojku ili su je odstranili. Odahnula sam kada mi je doktor rekao da su izvadili tumore, da su mi sačuvali dojku i ispunili želju. Nisam znala o čemu se radi, pa mi je ispričao da sam ga na operacionom stolu, u polubunilu, zamolila da mi uradi „sitan vez”, što je on shvatio kao molbu da me lepo ušije da bi ostao što manji ožiljak – kaže naša sagovornica.Ivana je posle četiri dana puštena kući, ali agonija se još uvek nije završila. Trebalo je sačekati skoro mesec dana da stignu rezultati biopsije. – Nakon operacije osetila sam izvesno olakšanje, ali sam bila u grču jer nisam znala da li je tzv. fibroadenom maligni ili benigni. Poželela sam da prespavam te tri nedelje da ne bih svakodnevno morala da razmišljam o tome. Kada je stigla koverta, plašila sam se da je otvorim, jer je u tih nekoliko redova stalo nešto što meni odlučuje o životu. A onda sam stisla zube, zažmurila, udahnula duboko i otvorila. Nalaz je bio negativan. Pao mi je kamen sa srca. Sada je stvarno gotovo… Od tada redovno idem na preglede. Za to mora da se nađe vremena. Na nedavnom pregledu otkrili su mi da u drugoj dojci takođe imam tumor, koji je manji, pa ga zasad redovno pratimo. Vodim još jednu bitku, ali rešila sam da se ne predajem! Ne čekajte da vam se nešto desi da biste otišli lekaru. Imate samo jedan život i čuvajte ga – poručuje Ivana.Rak dojke u brojkamaPovećan rizik od ove bolesti pogađa žene koje:- imaju najbliže srodnice (majka, sestra, tetka, baka) koje su obolele;- prvu menstruaciju dobile su pre 12. godine, a poslednju imale posle 50. godine;- nisu rađale ili su se prvi put porodile posle 30. godine;- duže vreme koriste hormonsku terapiju, alkohol ili duvan;- gojazne su i fizički neaktivne.Rak dojke je najčešći zloćudni tumor kod žena u Srbiji, prema podacima Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“. Svake godine od nje oboli oko 4.000 žena, a 1.600 njih umre. Svaka 12. žena u Srbiji oboli od raka dojke.Ako se otkrije na vreme, rak dojke je izlečiv u više od 90% slučajeva.
Tekst: Vanja Ostojić
