Rekla je: "Treba imati početni ten pre nego što se ide na odmor" Manje ćete izgoreti". Taj bazni ten pretvorio se u svakodnevni zadatak koji je rezultirao 20-minutnim sesijama u solarijumu 5 dana nedeljno.Išla je na koledž u Severnoj Karolini, koji se nalazio baš na obali gde su se kupaći kostimi nosili svakodnevno cele godine. Ležala je na plaži sa cimerkama i poredila boju stomaka na kraju svake letnje sezone da vidi ko je tamniji.
Mrzela je beo ten i počela je da ide u solarijum svaki dan. Osećala je neku vrstu olakšanja kada bi videla fotografiju od pre par nedelja i videla dokaz da je pocrnela - nešto kao da je dobila "10" na testu.Da ubrzamo malo do njene 20 godine. Skoro godinu dana imala je malu grbicu sa strane nosa. Stalno je krvarila, ponovo izrastala i ciklus se konstantno ponavljao.
Tokom jednog lekarskog pregleda, zamolila je doktora da to ukloni."Da li je rak kože postojao u tvojoj porodici?", pitao je. Pregled kod dermatologa i nekoliko biopsija kasnije, dobila je poruku: "Moramo da razgovaramo o vašim rezultatima.""Jedan poziv me je vratio kod doktora. Bazalni rak kože na licu i melanom na nozi. Moje srce se skupilo i osetila sam se poraženo. Kako je ovo moglo da se dogodi meni od svih ljudi? Imala sam dve vrste raka kože sa svojih 20 godina.""Sećam se svoje majke koja je zadržavala suze na telefonu i kako mi govori da će sve biti u redu, ali to nije uklonilo knedlu u mom grlu i težinu sa srca. Moj rođendan je bio za nekoliko dana, a predavanja za poslednju godinu fakulteta su počela. Imala sam veliki test iz "Veza sa javnošću" koji se približavao. Iskreno, nisam imala vremena da mislim o raku. Ovo je trebalo da bude najzabavniji period mog života, ali me je koža opet izdala."
Nakon razgovora sa dermatologom, plastična operacija bila je najbolje rešenje - zbog dubine mesta na kojima se rak nalazio i zbog lokacija na telu. Nedelju dana kasnije bila je na operacionom stolu - budna, ali pod sedativima. Mogla je da vidi kako hirurg kopa po njenoj koži, osećala je miris izgorelih kapilara i osećala konce ušivanja. Ovo se ponovilo 2 puta. Jednom na licu, zatim na nozi, a onda i na još jednom mestu na leđima za koje je deramtolog bio zabrinut.Plakala je i počela je da se plaši da izađe na sunce. Objašnjavala je po 10 puta na dan šta joj se desilo. Bilo je kako kaže brutalno neprijatno izgovarati tu reč "rak". "Bilo me je sramota što se to desilo meni - devojci sa bledim tenom."Sada, naredne dve godine mora da ide kod dermatologa na svakih 4 do 6 meseci na pregled. Čim vidi nešto sumnjivo, ona se prepadne, ali odmah kaže doktoru.Kada pogleda svoj život unazad, poželi da je neko upozorio ili je zaustavio. Doktor, njena majka ili čak radnici solarijuma, kojima mislite da treba da verujete. Mislila je da je bolje da ima bazni ten i da je to sigurnije nego sunce. Platila je cenu.Većin a njenih kolega sa fakulteta kada su čuli njenu priču, prestali su sa sunčanjem."Od tada sam se preselila u Njujork i čak i ako nema plaže ja na lice i telo stavljam faktor 35, nosim šešire leti. Počela sam da vodim računa o svojoj koži. Takođe, pokušavam da objasnim ljudima kako mi se dogodio rak. Privremeni ten nije nešto što je vredno operacija i raka."
(Seventeen)
