MILANA IZ PANČEVA 7 DANA I NOĆI NIJE SPAVALA KAD JE ČULA GLAS POKOJNE MAJKE: Ovo je njeno iskustvo borbe sa PSIHOZOM i depresijom

Milana Tadić Kostić književnica (40) bila je uzorno dete, đak generacije, studirala je filozofiju sa prosekom 9,6. Obožavala je marksizam kao ideologiju, pa je upisala i španski jezik na Filozofskom fakultetu. Nažalost, nije ih završila upravo zbog zdravstvenih problema i nesposobnosti da upravlja stresom, perfekcionizmom.

- Bile su to toliko ružne, meni neshatljive misli, da me je bilo sramota da bilo kome o tome pričam. Kasnije su mi doktori objasnili da je to zapravo egzistencijalna krivica, odnosno da stalno osećaš da si ti kriva za sve. Upravo zbog tog potiskivanja, ja sam mislila da sam "moralna nakaza", da niko nema ovakve misli, da ja sam najgora - objašnjava Milana rani period detinjstva i dodaje da se tada najviše plašila da njeni najbliži ne saznaju za njene misli.

- Bila sam dete za uzor i taj konstantni strah da će moji najbliži - majka, otac, najbolji prijatelji, profesori, koji su me voleli, saznati za moje misli i da će svi oni prestati da me vole. To je jedan tako užasan osećaj da ti kriješ neku mračnu tajnu koju ni sam ne razumeš. Najgora stvar jeste ta unutrašnja velika muka, koju sam ja prošla i koje gomila dece prolazi, ali prosto ne znaju šta im se dešava - priseća se.

Prvo čega se seća iz detinjstva, a što tek sada prepoznaje kao neki simptom jeste opsesivno kompulsivni poremećaj.

- To su bili klasični rituali koje sam ja počela da izvodi u trećem, četvrtom razredu osnovne škole. To je onaj moment ako sad ne napravim dva koraka levo nešto će strašno da se desi. I to je tako krenulo. Nažalost to nije bilo prepoznato od strane mojih roditelja, niti bilo koga, ja zaista nikog ne optužujem, problem je u stigmi i nepoznavanju činjenica - priča nam Milana.

Perfekcionizam je doveo do lošeg stanja

Milena je bila učenik generacije u osnovnoj školi i to se stalno pripisivalo onom narodskom opštem mestu "Ma, mnogo je pametna, pa je tako malo ekscentrična".

- Deca u tim godinama nisu svesna šta im se zaista dešava, tako sam i ja shvatila da imam neke misli za koje sam znala da nisu prihvatljive, da nisu lepe, nisam želela tako da razmišljam, da je to u sukobu sa mojim vaspitanjem, moralnim načelima... Ali, nešto me je vuklo da mislim nešto ružno. To je zapravo ta opsesija kompulsivnog poremećaja. I taj užasan osećaj imala sam godinama, da sam ja neka vrsta "moralne nakaze", da sam loša osoba jer mi takve ružne stvari padaju na pamet - navodi naša sagovornica.

Tek u 23. godini života otišla je kod psihijatra i to na uput psihologa kod kog je samoinicijativno krenula, jer nije umela da se izbori sa problema u emotivnoj vezi i na fakultetu. Tada je jedva ispričala sa čim se bori, a kako sama kaže, bilo joj je strašno da to uopšte izgovori, a psihijatrica je na to odgovorila da su to strašno uznemirujuće misli i da se i drugi ljudi bore sa istim stvarima.

Nije imala sreće sa lečenjem

- Ja sam počela da se lečim u svojoj 23. godini, a sada imam 40 godina. Problemi su nažalost postojali još od tinejdžerskog perioda, ali u to vreme je to nažalost bio tabu društveni. Nisam na vreme dobila adekvatnu pomoć, pa se to zakomplikovalo i dobilo teži oblik. Zaparavo, jesu oni meni lekove prepisivali, ali ja se nisam osećala ispunjeno, srećno, zadovoljno, produktivno i funkcionalno. Dok sam pila lekove, osećala sam se kao da sam iskočila iz šina i da sam neki autsajder koji posmatra život sa strane - Milana bolno prepričava svoja stanja.

Godinama je išla na lečenje, kako kaže, i državno i privatno godinama, nekada je bilo pomaka, ali je MIlana osetila da nije to to, ali trenutak njene hospitalizacije u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti "Kovin" promenilo je njen život 2019. godine.

Osećaj olakšanja kada shvata da nije jedina koja prolazi kroz takav pakao

- U tom trenutku shvatam da ja nisam jedina koja prolazi kroz to. Kada mi je doktorka dala lek, ja sam je odmah pitala: "Da li će to da mi sredi misli?", njen odogovor je bio da hoće. Meni je to bilo kao magija, nisam mogla da verujem da postoji lek koji može da "sredi" misli, jer mi stalno imamo tu ideju da ono što je u glavi, to je potpuno naša slobodna volja i mi možemo to da kontrolišemo. Apsolutno nije tako, mi nemamo kontrolu nad svojim mislima, ni nad svojim emocijama, ni nad svojim emocionalnim reakcijama - kaže Milana Tadić Kostić.

I to je ono što mi kao društvo moramo da shvatimo. Depresija nije znak slabosti, nego znak da ste suviše dugo bili jaki.

- Do skoro je depresija bila osuđivana od ljudi, jer je mentalna bolest slabost koja se ne toleriše. Mi smo patrijarhalno društvo u kojem je muškarac hrabar, a žena jaka, ona je emotivni stub porodice. Znači, ni on, a ni ona ne smeju da pokleknu. I to je ono strašno - ističe ona i priseća se studentskih dana.

U svemu je bila dobra i baš taj njen perfekcionizam doveo je do "prekida filma" kako je kazao Balašević. I te kobne noći 2019. godine desio baš taj prelomni "prekid" u stanu u kojem živi sa ocem i suprugom.

Paranoja, psihoza, glasovi u glavi i halucinacije

- Ja sedam dana i noći nisam spavala. Išla sam po kući i pričala sama sa sobom, razmišljala - priseća se Milana najstrašnijeg životnog perioda i dodaje da joj je suprug rekao da je odvedena u bolnicu jer je htela da skoči kroz prozor, čega se ona ne seća.

Majka joj je umla pre 10 godina, imala je rak pankreasa, a te iste noći ona je čula mamin glas. Tih dana kada nije spavala, proživljavala je psihoze, halucinacije.

- Ja sam jasno i glasno čula svoju majku kako viče: "Ja nisam tvoja mama". To su jezive stvari i meni danas izgleda neshvatljivo odakle mi snage da to preživim sve to - govori naša hrabra sagovornica Milana.

Sama kaže da je imala sreću da se uda za čovek koji ima snage za to kroz šta je prošla.

- Moj suprug Đorđe me je prihvatio i preživeo sve to sa mnom. Moj otac kaže da je zahvaljujući njemu - zetu preživeo posetu bolnici u kojoj sam bila. On danima nije mogao da dođe k sebi i kaže da mu je Đorđeva pomoć bila neprocenjiva, jer to je preteško da gledaš sopstveno dete u takvom stanju i u takvom okruženju u kom sam se ja našla - kaže Kostićeva.

Zapravo, ta hospitalizacija je, kako kaže, bila velika sreća jer kovinska bolnica ima ozbiljan pristup.

- Tamo sam bila mesec i po dana što znači da su mene konstanto posmatrali, prilagođavali terapiju, izuzetno profesionalni lekari i taj racionalan odnos i poštovanje pacijenta me je oduševilo - ističe Milana.

Povratak na posao nakon hospitalizacije

- Bila sam iznenađena kada sam se vratila na posao, niko nije hteo da priča o tome. Meni je bilo normalno da mi ljudi sa kojima radim godinama priđu, da pitaju, pa ja bih prva pitala "alo bre kako izgleda ta ludnica, šta je to, ispričaj mi", ako ništa zbog radoznalosti - govori kroz smeh.

Kolege Milanu nisu pitale da je ne bi povredile, upravo zbog te stigme, oni su izbegavali tu temu. Ali, nju je baš to povredilo.

Emocionalno nezrela osoba

- Doktorka mi je rekla da sam ja emocionalno nezrela osoba, da nisam u stanju da neke situacije koje život nosi i koje ljudi podnose lako, kod mene u istim situacijama dođe do kolapsa, i zato su neophodni ti lekovi - navodi Kostićeva.

Ona je s doktorkom pričala o tim mogućim uzrocima i povezala i mentalne bolesti sa svojim rođenjem.

- Moja majka je imala jako težak porođaj, između ostalog je došao do fizičke povrede mozga. Neonatolog koji je mene spasio, kaže da je neverovatno to što sam uopšte preživela. Imala sam edem na mozgu odnosno fizičku povredu i taj doktor je skrenuo pažnju mojim roditeljima da malo obrate pažnju na moje ponašanje u prelomnim trenucima kao na primer pubertet - priseća se svega kroz šta je prošla od rođenja.

Danas je Milana pobednica života! Ona je književnica, napisala je poetsku zbirku "Počina u mom oku" (2020) i "Nevidljive ruke istorije" (2023). Takođe, ima još dva poetska rukopisa "Elementi" i "Zapisi sa margine", kao i dva romana "Gimnazijalka" (ušla u širi izbor Bookinog konkursa ove godine) i "Moje pesme su totalno sranje" koji čekaju da budu objavljeni.

(Kurir.rs/ŽenaBlic)

Bonus video: