Kristina Jozić sedam meseci živi u Boliviji, a u tekstu za Pun kufer pokušala je da približi čitaocima mentalitet stanovnika.
„Na prvom mestu je ono što svi nazivaju „hora boliviana“, bolivijansko vreme, što znači da je ovde kašnjenje potpuno normalna stvar. Ne pet minuta, ne deset, niti čak pola sata, nego znači da ćete nekoga čekati i do sat vremena.
Bolje se naviknuti ili zakazati sastanak ranije da bi se ljudi pojavili na vreme. Zvuči smešno, ali jednostavno je navika koja se teško menja. Čak i kad sam pokušala dogovoriti i objasniti važnost tačnosti, bilo je bezuspešno. Nažalost, zbog toga je društvo ovde jako slabo razvijeno, veliki je postotak siromašnih, školovanih, pa čak i pismenih. Kašnjenje se ne odnosi samo na druženja ili sastanke, nego na školu, odgađanje obaveza, posao…
Budući da u svom volontiranju najviše radim s decom i mladima, mogu reći da je ovde školovanje poprilično nerazvijeno. Radila sam s decom od 9 godina koja ne znaju da čitaju. U projektu „apoyo escolar“ koji su pokrenuli franjevci, deca u dodatna tri sata nastave pokušavaju da savladaju gradivo koje nisu uspeli da usvoje u školi. Između ostalog, to su pisanje, čitanje i računanje.
Zanimljivo je bilo čitati udžbenike istorije. Ono što mi smatramo Kolumbovim otkrićem Amerike, za njih je početak invazije. Evropljani su oduševljeno prihvatili novi svet i ponosno predstavljali svoj uspeh kroz istoriju, no za Latinoamerikance je to bilo nametanje kulture, jezika, vere, krađa svih prirodnih dobara. Tačka gledišta je zaista jako različita na dve strane sveta.
U udaljenim selima koja gotovo svakodnevno posećujemo život je posebno težak. Najpre mislim na materijalnu bedu jer je to ono što se prvo uoči. Kuće od blata ili dasaka i krov od palminih grana su jedini domovi koje ljudi imaju, a ponekad nemaju ni dovoljno hrane za svaki dan. Očevi za porodicu zarađuju najčešće odlaskom u žetvu šećerne trske, ali češće su porodice sa samohranim majkama.
Brak i porodica gotovo da ne postoje jer se živi u konkubinatu ili muškarci imaju decu s više žena i ne brinu o njima. Ozbiljan problem je nasilje nad decom koju roditelji udaraju, ali i silovanje devojčica od strane članova najuže porodice poput očeva, očuha, dedova, ujaka, stričeva…
Takvom ponašanju doprinosi alkohol koji je veliki problem ovdašnjih muškaraca. Jednom prilikom sam u jednom od sela upoznala 14-godišnju devojčicu Gabrijelu koja je prekinula školovanje. Na pitanje zašto, odgovorila je da očekuje dete, a posle sam saznala da je to dete plod silovanja. Nažalost, ponekad i sopstvene majke teraju svoje ćerke na prostituisanje zbog nemaštine i teške životne situacije. To ostavlja ogromne posledice na živote mladih devojaka koje su preplašene, zatvorene, sramežljive i ne govore gotovo ništa.
Što se tiče zdravstva, postoji sistem koji omogućuje neke lekove, ali mnogi ih ne mogu dobiti zbog nedostatka dokumenata ili nemaštine. Ljudi najčešće odu do apoteke i kupe lekove za onoliko novca koliko imaju jer se lekovi ovde kupuju na komad, a ne na kutiju. Zbog toga je posledica da su se ljudi lakše pomirili sa smrću i ne žali se za osobama koje su bolesne i umiru, čak ni majke za decom. Postali su „teret“ za njih i iščekuje se smrt težih bolesnika. Najčešće porodica dovodi svog bolesnog člana iz bolnice kući i ne daju mu lekove, nego čekaju da umre jer je trošak opskrbiti ga svime što je potrebno.
(Kurir.rs/ Punkufer.hr/ Nova)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
