Tim i Džuli Tenant, metodistički sveštenik i domaćica, imali su srećan brak, poštovanje zajednice, četri psa i lepu i urednu kuću.
Jedno im je, međutim, nedostajalo da bi svoj život mogli nazvati potpunim - nisu mogli da imaju decu. Kad su im, u zimu 1984. godine, iz agencije za usvajanje javili da za njih imaju ne jedno, nego dvoje dece - jednoipogodišnju devojčicu i njenog sedmomesečnog brata, Tenanti nisu mogli da veruju svojoj sreći.
Znali su, naime, da proces usvajanja obično traje godinama, ali u njihovom slučaju stvari su išle brzo. Znali su da deca, Bet i Džonatan Tomas, dolaze iz razorene porodice. Majka im je umrla od zastoja bubrega kad je devojčici bilo godinu dana, a otac ih je zanemarivao.
Pre nego što su odvedena u sirotište, deca su ležala u odeći skorenoj od prljavštine, a oboje su bili teško pothranjeno. Ono što supružnici nisu znali jeste činjenica da je monstruozni otac redovno seksualno zlostavljao Bet, praktično još bebu. Ni da će njegovo zlodelo ostaviti razoran trag na njenu psihu.
Prvi pokazatelj da s malenom nešto nije u redu bile su noćne more. Budila se u gluvo doba noći, vrišteći iz petnih žila.
Kad je imala otprilike tri godine, majci je ispričala da stalno sanja muškarca koji leži na njoj i radi joj “strašne stvari”. Već tada, Džuli je posumnjala da je njena ćerka doživela neku vrstu seksualne traume, ali bila je uverena kako će ljubavlju i pažnjom zalečiti njene duševne rane. Nažalost, stvari su s vremenom postajale sve gore.
Devojčica je počela kompulsivno da masturbira, neretko u društvu i tolikim intenzitetom da je znala da se raskrvari. Njen bes, isprva usmeravan na pokućstvo, počeo je da se okreće prema živim bićima.
Kad je pronašla gnezdo s malim ptićima, stiskala je nesrećne životinjice dok nisu izdahnule. Porodične pse je vukla za rep i namerno im gazila šape. Najčešća žrtva njene agresije bio je njen mali brat. Izvrtala mu je ruku, bola ga iglama, štipala mu genitalije… Najčešće je napadala noću, kad su svi spavali.
Shvativši da su svi u opasnosti zbog nje, roditelji su odlučili da potraže stručnu pomoć. Usledio je niz terapijskih razgovora, a njenom slučaju najviše se predao doktor Ken Magid, klinički psiholog.
Njegove terapijske seanse sa šestogodišnjom Bet, snimane kamerom, 1990. su postale deo dokumentarca o njoj, naslovljenog “Child of Rage” (“Dete srdžbe”). Ti razgovori, danas dostupni i na Jutjubu, lede krv u žilama. U jednom od njih, plavokosa devojčica priznaje kako je ukrala i sakrila kuhinjski nož, s namerom da ga upotrebi.
“Zašto želiš da napadneš roditelje i brata baš noću?”, pita je doktor. “Zato što ne želim da me vide. Želim da me osete”, odvraća Bet, bez ikakvih emocija na licu. “Šta želiš da uradiš s tim noževima?”, nastavlja ispitivanje psiholog. “Da ubijem Džona, mamu i tatu”.
Kad je dokumentarac objavljen, osude okoline bile su vrlo oštre. O Bet su mnogi pisali kao o psihopatkinji, mada ne postoje testovi psihopatije (današnjim rečnikom, asocijalnog poremećaja ličnosti) za decu. Ispravna dijagnoza, koja joj je ubrzo postavljena, glasila je reaktivni poremećaj povezivanja.
Razvijaju ga deca koja nisu iskusila ljubav od primarnih staratelja, ona koja su bila zanemarivana ili zlostavljana.
Kod Bet su bila prisutna sva tri činioca. Poremećaj se oslikava u nesposobnosti za primanje i davanje ljubavi, nemogućnosti kontrole impulsa, manipulativnosti i potpunom nedostatku savesti i kajanja – osobinama koje, na površini, uistinu podsećaju na one kod psihopata i sociopata.
Krajem 1990, Bet je smeštena u ustanovu specijalizovanu za lečenje ovog poremećaja, a javnost više nije imala nikakvih informacija o njenom napretku. Međutim, tu nije kraj priče o njoj.
Nakon mature, odlučila je da posveti život brizi za druge. Bet je danas medicinska sestra na odeljenju za intenzivnu negu.
Napisala je dve knjige o svom traumatičnom detinjstvu, a uz to redovno održava predavanja o reaktivnom poremećaju odvajanja. Dete gneva, kako su je nazivali, danas postoji samo u njenom sećanju.
(Kurir.rs/ Povijest.hr)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
