Ivica Kljajić iz Slavonskog Broda u Hrvatskoj danas ima 44 godine, ali od svoje 21. živi u Minhenu, u Nemačkoj. Nakon što je u rodnom gradu završio srednju školu, odlučio je da sreću okuša u inostranstvu.
Ivica je krenuo od nule, kao i većina ljudi, koje ovde popularno nazivaju gastarbajteri. Nije imao nikoga kada je odlučio da ode u tada 'obećanu zemlju' za mnoge ljude sa Balkana ne znajući šta bi moglo da ga sačeka. Odrastanje u vremenu rata i teške finansijske situacije naterali su Ivicu da u džep stisne 300 maraka, spakuje jedan kofer i napusti kuću svojih roditelja u potrazi za srećom negde van Balkana. Konkretno u Minhenu.
- Prvi posao sam našao u Nemačkoj, radio sam pomoćne poslove negovatelja, vikendom sam znao i da perem tanjire i čaše i ništa mi nije bilo teško. Baka mi je živela u Minhenu, pa sam ranije dolazio turistički. Imao sam neku sliku o Nemačkoj, ali sam došao potpuno u nepoznato - bez znanja jezika, bez prijatelja. Došao sam u prazan stan, bez nameštaja, televizora i radija. Totalno sam bio odsečen od sveta - i medijski, i intelektualno, i društveno. Krenuo sam od nule - započeo je priču za jutjub kanal "Auslenderi".
"Da li je bolje bilo meni ili mojoj deci sada kad imaju sve"
Tada je razmišljao da bi bilo dobro da su mu tu tata i mama, da kad kraj meseca dočeka sa 10 maraka, neko mu da 'finansijsku injekciju', ali iz sadašnje perspektive veruje da su ta teška vremena izgradila njegov karakter.
- Kad posmatram svoju decu, nisam siguran koliko je bolje za njih što odrastaju u toplom domu kraj svojih roditelja, u tom okruženju u kojem su sada, ili je bolja ona situacija u kojoj sam ja bio sam i gradio čitav svoj kosmos oko sebe - zapitao se Ivica iz Hrvatske.
Počeo je da radim kao negovatelj jer nije uspeo odmah da prevede diplomu.
- Nije bilo lako, ne radiš u struci, čovek tu bude malo i posramljen, ponižen, ima krizu identiteta. Zato volim da pričam o tome da bi ljudi koji dolaze znali šta ih čeka, jer ja nisam znao - kaže Ivica Kljajić, koji je o svom iskustvu i razmišljanjima o životu u inostranstvu napisao i knjigu, za koju kaže da bi je 'suvim zlatom platio da je imao da je kupi u svojim prvim danima života u Nemačkoj'.
"Ako si zadovoljan gde su ti koreni - ostani"
Na pitanje voditelja Tonija da li ljudi treba da se zadovoljavaju stabilnim životom u domovini ili treba da krenu njegovim putem i pokušaju da stvore nešto više i veće, Ivica kaže sledeće:
- Ako si zadovoljan tamo gde su ti koreni - ostani. Nije Nemačka rešenje za svakoga. Za mene je bila. Činjenica je i da se mnogo ljudi vraća dole na Balkan, ne uspeju, ne snađu se i to je malo sramotna tema. Niko ne priča rado o porazima.
Ivica se danas ne bavi svojom strukom.
- Ja sam sada finansijski ekspert, integrator, pomažem našim ljudima da se integrišu u novu sredinu, da postanu vredni i cnjeni članovi ovog društva. Pomažem im i prilikom otvaranja firmi - otkrio je.
"Da nema porodice, ne bi bilo ni mene ovde"
- Sve je teže živeti i ovde, ali i dole. Porasla je kirija, ali i računi, ali zbog napretka tehnologije ljudi imaju više mogućnosti - dodaje.
Danas je porodičan i situiran čovek, ali ističe da bez supruge i podrške porodice ne bi postigao toliko koliko je uspeo danas.
- Ženu sam upoznao 'dole'. Ja sam prvi došao ovde, na prvu liniju, preživeo i onda otšao po ženu. Često sam se šalio sa njom: "Nisi ti došla ovde zbog mene i ljubavi, nego zbog papira". Dugo smo bili zajedno pre nego što smo dobili decu, puno smo pitovali zajedno, to nas je još zbližilo i da mi nije porodice, ne bi ni mene danas bilo ovde - rekao je na kraju.
(Kurir.rs/ŽenaBlic/A.G.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
