Današnja Evropska Unija se ne samo u svom privrednom i političkom značaju nego i pravno suštinski razlikuje od "klasičnih" međunarodnih organizacija, u koje se od druge polovine 19.veka udružuju države, ne bi li efikasnije zajedno ostvarivale određene interese. Jedan od centralnih elemanata različitosti je pravni odnos pojedinačnog građanina prema naddržavnoj organizaciji.
U slučaju "klasičnih“ organizacija – poput UN ili Saveta Evrope- nedostaje neposredna veza između organizacija i individue: organizacije svojim pravnim aktima mogu obavezati i ovlastiti isključivo svoje države članice, ali ne i njihove građanke i građane. Pravni akti organizacija stoga od država članica moraju biti prvo pretočeni u njihovo nacionalno pravo, da bi onda i za njihove građane bili pravno obavezujući.
Nasuprot tome EU-pravo, od svojih početaka iz vremena Evropske Zajednice, karakteriše mogućnost "neposrednog važenja": pravo Unije može dirketno – bez posredovanja država članica - da definiše obaveze i prava pojedinca, a na koje se taj može pozvati pred nacionalnim i evropskim sudovima. U temeljno bitnoj presudi u slučaju Gend & Los iz 1963. je Evropski Sud naglasio da funkcionisanje Zajedničkog Tržišta pogađa "neposredno Zajednici pripadajućih pojedinaca“, a da je ugovor o Evropskoj Ekonomskoj Zajednici "više nego sporazum koji samo utemeljuje međusobne obaveze između država strana potpisnica“.
Zajedica znači pre svega "novi pravni poredak međunarodnog prava, u čiju su korist države ograničile svoja prava suverenosti, pravni poredak čiji pravni subjekti nisu samo države članice nego i pojedinci.“
NE PROPUSTITE
Ovaj osnovni koncept naglašava i prvi član Ustavog ugovora iz 2004: "Vođen voljom građanki i građana i država Evrope, da svoju budućnost zajednički grade, ovaj Ustav utemeljuje Evropsku Uniju...." Iako ovaj ugovor nije stupio na snagu, on jasno opisuje formulaciju dualiteta nosioca prava EU: utemeljivači EU su građani i države Unije.
Već u osnivačkoj fazi EZ su pravni stručnjaci, poput nemačko-američkog pravnika Volfganfa Fridmana u tome videli mogući inovacioni primer za druge regione sveta kao i novi aspekt međunarodnog prava, koje je u permanentnom pokretu.
U kasnijim vremenima je EU-pravo korak po korak jačalo poziciju građanki i građana: Ugovorom iz Mastrihta (1992) je stvoreno državljanstvo Unije, koje postoji uz odgovarajuće nacionalno državljanstvo. Ono omogućava, između ostalog, pravo na slobodu kretanja i prebivališta u čitavoj EU kao i aktivno i pasivno biračko pravo za Evropski Parlament i na lokalnim izborima u mestu prebivlištva.
Ugovor iz Lisabona (2007) je osnov prava i temeljne slobode, sadržane u Karti osnovnih prava EU, neposredno učinio važećim za građane Unije.
Ali, u Katalonskoj Krizi ove jeseni EU do sada nije položila ispit kao "Unija Građana“. Od "novog pravnog poredka čiji su pravni subjekti i pojedinci", u slučaju Katalonije ništa nema, a nema ni govora o pravima i interesima 7,5 miliona građana Unije u Kataloniji. Umesto toga EU, poput jedne internacionalne organizacije starog tipa, brani isključivo i beskompromisno samo pozicije njene države članice Španije, dok za Katalance Brisel ima na repertoaru samo pretnje i opomene.
Od vremena Jose Manuel Barrosa EU ponavlja frazu da će u slučaju nezavisnosti od Španije Katalonija automatski biti isključena iz EU i evro-zone, pa da će se potom morati, "kao i svaka druga država“, kandidovati za novo članstvo, iako ni jedan redak EU-Ugovora uopšte ni jednom rečju ne reguliše odvajanje jedne oblasti od jedne države članice.
"Automatski“ treba time nastupiti i gubitak građanstva Unije za stanovništvo Katalonije. Između redova ovde postoji pretnja: neće ni biti nikakva novog članstva za Kataloniju, jer joj je za to potrebna saglasnost svih država članica EU, što znači da će ono moći biti sprečeno od Španije. Ne samo moći, nego i biti sprečeno. 02.10.2017 je predsednik EU Komisije Žan-Klod Junker katalanski referendum o nezavisnosti prozvao "protivpravnim po španskom Ustavu“. Radi se o "unutrašnjoj stvari Španije, u kojoj se mora postupati po slovu poredka ustava Španije".
Dva dana potom je Prvi podpresednik EU Komisije Frans Timermans pred EU Parlamentom dodao da je obaveza svake vlade da odbrani "vladavinu prava“ – takođe i uz upotrebu sile, ako je potrebno i ako je proporcionalno.
Time je aminovao akcije španske policije na dan referednuma, tokom kojih je došlo do povreda mnogobrojnih ljudi. Predsednik EU Parlamenta Antonio Tajani se čak i zahvalio EU Komisiji na njenom "jasnom stanovištu“. U ime parlamentarne većine je on proglasio da su "jednostrane odluke, uključujući i proglašavanja nezavisnosti“ u suporotnosti sa evropskim pravnim poredkom. Čuveni EU-poslanik Elmar Brok je referendum nazvao „krašenjem prava“ i zapretio: „Katalonci moraju da znaju šta ih čeka“, ako i stvarno proglase svoju nezavisnost.
Za EU Komisiju je, u slučaju Katalonija, "rule of law“ identičan sa španskim pravom. EU-pravo, za koje ista ta EU Komisija nikad ne patiše od ponavljanja da ima prvenstvo nad nacionalnim pravima država članica (sve uključujući i njihove Ustavne sudove), Komisija ovog puta posve ignoriše.
Da li to znači da evropsko ustavno pravo, u koga se svi zakllinju, ništa nema da kaže o dešavanjima u Kataloniji ? Da li to znači da evropskim pravom propisana zaštita osnovnih prava i sloboda svih EU građana kao i prava manjina ovde ne nude polazne osnove ? Kako se prema tome odnosi princip subsidiarnosti, čije značenje i "na regionalnom i na lokalnom nivou“ član 5, paragraf 3 EU-Ugovor podcrtava, ili cilj Unije da štiti „bogastvo njenih kulturnih i jezičkih mnogostranosti“ (član 3, paragraf EU Ugovora) ? Koju relevanciju po evropsko pravo ima status Katalonije kao Regiona, čiji predstavnici sede u Odboru regiona EU ? Da li zaklinjanje EU u međunarodno pravo i Povelju UN uključuje i poštovanje prava naroda na samoopredelenje ? Da li EU pravo predviđa sankcionisanje građana Unije, koji se zalaži sa nezavisnost svojih regiona a istovremeno njihov opstanak u EU ?
Poruka iz Brisela je jasna a ona neće biti uzeta k znanju samo u Kataloniji: u političkom konfliktu građana EU sa sopstvenom državom njihovo EU-državljanstvo nema ama nikakvu sopstvenu vrednost. Neposredni pravni odnos građana i "njihove“ Unije ima da bude podčinjen prevashodnom pravu država članica, a oklop nacionalne suvenosti biva time ponovo navučen. Ko se ne povinuje nacionalnom pravu, taj biva isključen iz "prostora slobode, bezbednosti i prava“ -za koje EU tvrdi da ga čini-, koliko god se on u tu Evropu kleo i zaklinjao.
Da li se time evropska građanska unija, čim je stavljena pod prvi test i na prvu probu, u stvari pokazuje kao samo klimava fasada ? Da li u slučaju problema upravo interesi građanki i građana više ne vrede. Nego samo državni interesi, onako kako je to definisano u osnivačkim aktima Nemačkog Saveza 1815, ne bi li se očuvao "mir i ravnoteža Evrope“ ? Katalonska Kriza godine 2017 bi mogla da bude značajnija za budućnost EU, kao pravne zajednice, nego što to pojedini trenutno u Briselu i Strazburu izgleda da shvataju.
Kurir./FAZ
Za Kurir: prof.dr. Bardo Fazbender, profesor Međunarodnog, Evropskog i Javnog prava na Univerzitetu St. Galen
Prevod: Mirko Vuletić
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR TV VESTI UŽIVO: Beograd pod policijskom blokadom! Zbog čega je centar grada bio opasna zona?
