Dva suprotna kandidata trenutno privlače najviše pažnje u američkoj predsedničkoj kampanji. Prvi je samoproklamovani socijalista Berni Sanders, koji može napuniti čitave hale sa čak 20.000 pristalica. Drugi je republikanac Donald Tramp, čovek čovek koji tvrdi da poseduje 10 milijardi dolara. Njih dvojica imaju jednu zajedničku stvar:odbacuju sistem finansiranja političkih kampanja. Jedan iz osude, a drugi jer ima novca da sam sebe finansira.
Berni Sanders je ponosno izjavio ne želi novac bogatih ljudi, i do sada je primao male donacije uglavnom srednje klase. Tramp je takođe nedavno ponosno objavio da je odbio 5 miliona dolara donacije menadžera jednog hedž fonda, i da je spreman da u kampanju upumpa milijardu dolara sopstvenog bogatstva. Jedan od njegovih do sada najpopularnijih argumenata, pošto je njegov rival Džeb Buš uspeo da skupi preko 150 miliona dolara, da je "Buš marioneta svojih donatora".
Pre ili kasnije, tvrdi Tramp, oni će od Buša tražiti usluge, dok on "nikom ne duguje". To je poruka koja se sviđa potencijalnim biračima, ali, da li je zaista više demokratski da milijarder kupi svoj izbor, umesto što dozvoljava da ga kupe drugi?
Kobni razvitak
Dva fatalna trenda koji podrivaju sistem se sve više vide tokom ovih izbora. Razdvajanje superbogatih od ostatka društva je u poslednjih nekoliko godina dobilo ubrzanje. Takođe, vide se posledice niza odluka Vrhovnog suda iz 2010. godine, koji omogućavaju političarima i grupama za podršku da prihvate neograničene donacije. Viši sud je tada presudio da su političke donacije biti oblik slobode izražavanja i da one ne mogu biti ograničene.
Distribucija bogatstva u Sjedinjenim Državama postaje apsurdna, a jaz koji deli bogate od siromašnih više nije jaz, nego ogroman zaliv. Najbogatijih 0,1 odsto poseduje gotovo isto koliko i 90 odsto najsiromašnijih zajedno.
Super-bogataši su jedini koji su profitirali od značajnog privrednog rasta u SAD u poslednjih nekoliko decenija. Naravno, prihvatanje razlika je deo kolektivnog mentaliteta ove zemlje, i Amerikanci su mnogo više spremni da se dive uspehu svojih suseda. Ali, čak i po američkim standardima, promene koje su se dogodile u poslednjih nekoliko godina su groteskne i uništavaju moralnu strukturu društva. Stari moto da se svako može uspeti do vrha, nekada poznat kao "američki san", danas zvuči šuplje danas. I socijalista Sanders i milijarder Tramp kažu da je američki san gotov.
Sa izuzetkom Sandersa, međutim, ni jedan od aktuelnih kandidata za predsednika nije spreman da se založi za povećanje poreza - čak ni za prvih 0,1 odsto. U stvari, većina obećava poreske olakšice - uprkos činjenici da mnoge kompanije ne plaćaju poreze jer prikrivaju svoju zaradu. Milijarder Voren Bafet je ne tako davno priznao da plaća nižu stopu poreza od svog sekretara.
Činjenica da malo političara traži da se promeni situacija ima mnogo veze sa drugim velikim problemom. Posle dozvole Vrhovnog suda za gotovo neograničene donacije, super-bogati više nego ikada daju za pojedinačne kampanje.Odluka iz 2010. je najrazornija u novijoj istoriji SAD, i ugrožava njenu demokratiju.
Njeni efekti sada postaju vidljivi, a u prvih šest meseci ove godine kandidati su skupili blizu 400 miliona dolara - daleko više nego u celoj prethodnoj kampanji. Oko polovina tog novca potiče od male grupe najbogatijih porodica i njihovih kompanija.
Republikanac Ted Kruz je na primer dobio 10 miliona dolara od jednog naftnog milijardera i 11 miliona od menadžera hedž fonda. Od 16 miliona dolara ukupnih donacija koje je dobio Marko Rubio, 12.5 miliona dolara su dala četiri pojedinačna donatora. Ovi milioni mogu odrediti ishod izbora. Novac omogućava kandidatima armije plaćenog osoblja, kampanje i hiljade TV reklama.
Kandidati koji žele da se oslone na male donacije imaju slabe šanse u ovom nemoralnom novom okruženju. Ironično, pristalice novih pravila ukazuju na uspešnu kampanju Baraka Obame 2008. godine, i tvrde da je ona pokazala da kandidat može da bude konkurentan i kad se oslanja na male donacije. Ali to je bilo pre odluke Vrhovnog suda iz 2010. Na kraju, i Obama je takođe dobijao proračunate donacije superbogataša sa Vol Strita, što je uticalo da je tokom bankarske krize odbio da Vol Strit zauzda jačim i dugoročnijim propisima. Takođe je na neka ključna mesta u svojoj administraciji imenovao predstavnike Goldman Saksa ili Sitigroupa, glavnih krivaca za krizu.
Trgovina uticajem
Ultrakonzervativna Braća Koh, čija se imovina procenjuje na 120 milijardi dolara, u tekućoj predizbornoj kampanji žele da investiraju 889 miliona dolara. To je više novca nego što Demokratska i Republikanska stranka mogu zajedno da skupe. Kohovi ciljano investiraju u pojedinačne kandidate, a ne u stranke, jer to stvara konkretne zavisne odnose i njihov uticaj čini više obavezujućim.
Sposobnost političkog uticaja raste u srazmeri sa bogatstvom, što zauzvrat dalje učvršćuje ekonomsku podelu Amerike. Po samoj svojoj prirodi, većina superbogatih u SAD se protive povećanju poreza, i takođe odbacuju dostojanstvenu minimalnu zaradu, opšti zdravstveni sistem i javne univerzitete. Oni su protiv bilo čega što bi omogućilo napredak najsiromašnijih 90 odsto.
S obzirom da ekonomskim i političkim pravcem zemlje danas upravlja mali broj milijardera, SAD dobijaju mnoge od karakteristika koje su obično povezane sa oligarhijama. "Svedoci smo kompletnog podrivanja našeg političkog sistema", nedavno je rekao bivši predsednik Džimi Karter, koji je naveo da neograničeni novac u politici "krši suštinu onog političkog sistema koji je Ameriku načinio velikom. Sada suštinu procesa nominacije za predsednika ili izbora predsednika čini oligarhija sa sposobnošću neograničenog političkog podmićivanja", kaže Karter.
Odela koji nose vozači Formule 1 su prepuna prišivki sa imenima i logotipima sponzora. Kada bi Džeb Buš, Hilari Klinton ili Ted Kruz u nosili nešto slično, barem bi bilo neke transparentnosti. Ali, malo je verovatno da će tako uraditi, jer se skoro niko u Sjedinjenim Američkim Državama ne buni protiv vlasti milijardera. Nije zato bez ironije što Donald Tramp, čovek koji je decenijama kupovao usluge od političara, sada sebe predstavlja kao osobu koja stoji iznad mutnog finansiranja kampanje. "Niko ne zna sistem bolje od mene. Ja sam bio sistem", rekao je.
Tramp je priznao da je kao preduzetnik davao novac većini političara. Dve ili tri godine kasnije, kada je imao neki problem, oni bi uslugom vratiti svoj dug. Na kraju, može se ispostaviti da Tramp svojom kandidaturom svojoj zemlju čini veliku uslugu, jer vrlo živopisno demonstrira ono što je trulo u njenom sistemu. Nazovite Trampa kako hoćete, ali on je koristan.
(Autor: Markus Feldenkirchen, Spiegel International - priredio M. Đorđević)
