Fakultetski profesor psihologije i naučni radnik Dragan Krstić (1929-2006) napisao je tajni dnevnik koji je vodio više od 30 godina (1960-1988) opisujući ono što niko u komunističkoj Jugoslaviji nije smeo da pomisli, a kamoli javno da izrazi.
Krstić je na preko 5.000 strana zabeležio sve aspekte totalitarne svesti u doba titokomunizma, društvene patologije koja se iz nje rodila i sva pogubnost po srpsko biće, narod i državu.
Delovi njegovog dnevnika su uobličeni kao knjiga pod naslovom " Psihološka beleška" kroz koju se on bavio ne samo politikom, već i duhom vremena, psihologiji modernog čoveka, o licu i naličju savremenih društava Istoka i Zapada, a posebno, sudbinom pojedinca u vrtlogu ideoloških stremljenja kao njihov nosilac i kao žrtva.
O pogubnosti delovanja komunizma na Srpski narod i rastakanju srpskog nacionalnog bića Krstić je posvetio deo svog naučnog opusa. On se usmerio da rastumači komunističku diktaturu kojoj je bilo bitno da se slavi nešto drugačije i nepoznato kako bi se duhovno biće srpskog naroda rastočilo. Krstić je to psihološki objasnio najjednostavnije na primeru proslave Nove godine. Veliki deo njegovih zapažanja i danas je veoma aktuelan dok opisuje intelektualnu i političku elitu. Iz svega se vidi da su Krstićevi zapisi i dalje veoma aktuelni.
" U Drugoj Jugoslaviji, bilo je zabranjeno slaviti Vidovdan, praznik istorijske svesti srpskog naroda, kao i svetog Savu, spomen srpskog duha i državnosti. “Revolucionarna” vlast je odbacujući praznike srpskog naroda, prekid duhovnosti “nadoknadila” slavljenjem tuđih praznika, pre svega vatikanskih i kominternovskih ili onih koji su veličali događaje u kojima je srpski narod žrtvovan tuđim interesima, kao što je to naprimer bio “27. mart”. Na rimokatoličko Badnje veče, u Beogradu su decenijama paljene svečano ukrašene svetiljke, tobože zbog diplomatskog kora. Sam doček rimokatoličke Nove godine (Silvester), predstavljao je partijski i sindikalan zadatak, naravno pod prikrivenim imenom, a svako ko nije u tome učestvovao bio je otpadnik od društvene interakcije. Uoči “pravoslavne” Nove godine, ukrasi su skidani, a u kafanama vršeni popisi i iste zatvarene pre ponoći. Poslovođe koje nisu “sarađivale”, smenjivane su iz “samoupravnih” razloga. Prolaznici na ulicama, naročito u grupama bili su legitimisani i zastrašivani, tobože zato što su pijani. Za raliku od Silvestra, kad su ljudi vozili i trešteni pijani, za “pravoslavnu” Novu godinu su na svim važnijim raskrsnicama bile “kontrole vozačkih isprava”, piše Krstić i dodaje:
" U totalitarnim sistemima, na komotniji život mogu računati samo oni koji pripadaju režimu, što se naročito odnosi na intelektualce kao nosioce elite. Većina ostalih, morala se zadovoljiti minimumom egzistencije, pa je ova linija manjeg otpora prenešena na literarni izraz “štap i šargarepa”, koji se najčešće primenjivao kroz glasine i viceve u svim oblicima svakodnevnog života, koji se nisu mogli suzbiti uprkos drakonskim kaznama, dodaje on.
Krstić navodi da je stalna “horizontalna” agresija bila ta koja iscrpljivala je svu dinamiku društva i davala potpunu zaštitu “vertikalnoj” hijerarhiji, a njen preduslov je bilo odsustvo regulative društvenog ponašanja, što je bio osnovni smisao i njenog najeksteremnijeg oblika, radničkog samoupravljanja koje je preuzeto iz Musolinijeve ideologije.
" Objektivno sagledavajući stanje, samo je mali procenat stanovništva bio u tim uslovima sposoban za opoziciju. Nosioci opozicije u socijalizmu, bili su ljudi iz partijske administracije koji nisu bili isključeni iz realnosti, ali u svim socijalističkim zemljama nije bilo otvorene opozicije, već je postojala skrivena opstrukcija kroz sabotiranje proizvodnje i sitne krađe. Pošto se nisu poštovali nikakvi normativi ponašanja, bilo je besmisleno učestvovati u društvenim procesima osim u meri najneophodnijeg. Imovina uglednih građanskih porodica u Srbiji sticana vekovima do Drugog svetskog rata, preživela je mnoge bune, ratove, okupacije, pljačke i rušenja, ali ne i komuniste “oslobodioce”, nosioce vlasti zasnovane na stranoj ideologiji i politici, pre svega Vatikana i njegove produžene ruke Kominterne. Posledice ne bi bile tako pogubne, da nije bilo one lakomislene pakosti sugrađana, piše Krstić.
On se dotiće i urbanizma građanske klase i stambene politike
" Urbanizam građanske klase imao je autonomiju ponašanja, pa je zato stambena politika “revolucionara” postala “oruđe u klasnoj borbi”. Zato su porušene najbolje i najlepše kuće u Beogradu, osim onih u kojima su stanovali oni sa revolucionarne platforme “idealnog” sistema, kako bili stvoreni jednaki uslovi za sve. Naravno, tome je prethodila industralizacija, jer je srpski seljak od turskog vremena pripadao eliti, pa je urbanizacija kao vrhunsko dostignuće obasuto sa svih strana šund-idealom “komfora” i prozaične potrošnje. Da bi se razvila dinamika društva, totalitarni sistem mora otvoreno ili prećutno da negira građanske normative ponašanja, a tu igru prihvata samo onaj deo populacije sklon prestupničkom ponašanju. Tako se, u društvu polako razvija “sistemski kriminalitet” koji vremenom urušava državne institucije, piše profesor Krstić.
(Kurir.rs - S. Filipović -knjiga “Psihološke beleške II”, Dragana Krstića/Foto Profimedia)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Gašić zloutrebljava BIA za obračun za Vučićevim neistomišljenicima
