Odnos između Vučića i Nikolića je grabež zavađene braće, koja tako funkcionišu jer nemaju oca. Biračko telo lako sopstvenu prazninu ogleda u praznini tih tužnih pajaca
Politička situacija u Srbiji je takva da su najpozvaniji da je komentarišu lekari, psihijatri i psiholozi. Kada je u nekom trenutku zaličilo da je Aleksandar Vučić zabio nož u leđa Tomislavu Nikoliću, pre nego što su se dogovorili o haljinama supruge mu Dragice i nelegalnih vikendica sinova, činilo se da je na delu još jedno „političko oceubistvo“. Zato smo u pomoć pozvali psihologa Petra Jevremovića, profesora na Filozofskom fakultetu.
„Oceubistvo je komplikovana tema jer zadire u samu srž mitologije helenske drame, kasnije je psihoanaliza od toga napravila veliku priču. Stvar je do te mere zasićena težinom i značenjem da je Frojd među prvima poverovao u univerzalnost oceubistva, neku gotovo političku konstitutivnost akta oceubistva. Makijaveli je, recimo, verovao da se taj raskorak između monarhističke vlasti i one bazirane na republičkom poretku upravo bazira na oceubistvu.
E sad, nevolja je što znamo da postoje kulture koje funkcionišu upravo oprečno i zanimljivo je da u Persiji ne ubija sin oca nehotično kao što se to događa kod Sofokla, nego otac ubija sina. Potpuno je obrnuta situacija. Njihov heroj Rustan ne znajući na bojnom polju ubija takmaca, izazivača u kome, tek pošto ga je ubio, prepoznaje svog sina.
Nekako tvrdo verujem da je u Srbiji u ovom trenutku oceubistvo nemoguće iz vrlo prostog razloga - ne postoji otac koji bi se mogao ubiti. Otac nije roditelj, otac je specifična forma simboličke funkcije. Živimo u društvu koje nije samo obeleženo krizom vrednosti, ekonomskom krizom, raznim političkim turbulencijama. Jedna od bitnijih kriza, a to se kod nas baš onako bolno vidi, upravo je kriza funkcije mesta oca. Sva ta razna simbolička ubistva ili nekakva politička neverstva, odnosno raskoli i klinčevi ne događaju se između sinova i očeva nego između raspomamljene, nekontrolisane i ambicijom vođene duhovne siročadi.
U tome vidim jedan mnogo dublji tragizam od samog tragizma političkog oceubistva, ono što se nekako implantiralo u odnosu između Bruta i Cezara, ili ono još dalje u tom tragičkom odnosu između Laja i Edipa. Razobručenost vrednosne i političke situacije i odsustvo bilo kakvih orijentira u kojima se mi krećemo između ostalog je posledica baš tog tragičnog pomankanja funkcije oca.
Da stvar bude zanimljivija, ako uđete u našu istoriju... CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS
