Nikolija V. (30) iz okoline Čačka kaže za Kurir da je ljuta na tužilaštvo, jer za njenog muža Gorana V., koji ju je letos umalo ubio, traže četiri i po godine zatvora.
Pitate me kako sam? Evo, reći ću vam - dobro sam, jer zbog svoje četvoro dece drugi izbor nemam! Rane i dalje bole, ali zarastaju, a kako mi je zaista, ne možete ni da zamislite.
Ovim rečima je svoju ispovest za Kurir Nikolija V. (30) koju je suprug zverski pretukao pre nepunih pet meseci u okolini Čačka. U nasilju koje je zgrozilo Srbiju, Goran V. je supruzi polomio tri rebra, tukao je letvom na kojoj je bio zakucan ekser, otkinuo joj deo uveta... Žena je imala i unutrašnje krvarenje, potres mozga, hematome, ugrize po čitavom telu. U optužnici, u koju je novinar Kurira imao uvid, njene povrede su zauzele stranu formata A4.
Sudski proces
Nikolija V., koja je jedva preživela batine supruga sada se suočava i sa sudskim procesom. Prvo ročište, koje je bilo zakazano za 21. decembar, odloženo je, ali je u sudnici Osnovnog suda u Čačku bilo burno.
- Naročito sam ljuta jer sistem umesto da stane u moju zaštitu, pa da nasilnika smeste gde mu je mesto, mi gledamo rat tužioca i moje advokatice u sudnici. Pa zar je to normalno!? Valjda je normalno da advokat žrtve i Tužilaštvo budu jedan tim - priča ogorčeno Nikolija, koja smatra da je predložena kazna zapravo nagrada nasilniku.
Podsetimo, Goran V. optužnicom se tereti za nasilje u porodici i za nanošenje teških telesnih povreda, a ne za pokušaj ubistva.
- Za masakar koji mi je muž počinio Tužilaštvo je predložilo kaznu zatvora od dve godine za nasilje, a za povrede dve godine i šest meseci. Za nasilje nad svekrvom tražili su šest meseci. Šokirana sam optužnicom, osećam da će Goran za ovo što mi je uradio proći skoro pa nekažnjeno. Kakva se poruka šalje žrtvama je sasvim jasno. Zato ćemo imati sve više ubijenih žena, osakaćenih, unakaženih, jer ja sam primer da ih sistem ne štiti - kaže naša sagovornica dodajući da se ne seća ničega u vezi sa prebijanjem, njeno poslednje sećanje je svadba na kojoj su bili kobne noći. Prva četiri dana provedena na intenzivnoj nezi takođe nema u sećanju.
Mislila da je udes
- Kada sam otvorila oči, videla sam da sam u bolnici, pitala sam lekare "da možda nisam imala udes". Kada su mi rekli da me muž pretukao, bila sam potpuno ubijena psihički. Kako sam dolazila sebi, po povredama sam shvatila da me je skoro ubio - kaže ona i nastavlja:
Lekari su se devet dana borili za moj život, od transporta za Kragujevac ili Beograd su odustali, jer su strahovali da put neću preživeti. Kada sam prvi put ustala da odem do toaleta, učila sam ponovo da hodam. Modrice i otoke sam dugo imala po celom telu i nakon izlaska iz bolnice. Ožiljke od eksera danas imam na obrazu, nogama, rukama, stomaku, leđima... Ali, od svega mi je bilo najteže što sam u tom trenutku dojila sina, koji je tada imao sedam meseci.
Dok sam ležala u polukomi, rodbina je u svom tom haosu zaboravila da lekarima kaže da imam mleko... Bila je to teška borba - priča kroz suze ova mlada žena, majka dva sina od jedne i dve godina i dve devojčice starosti tri i pet godina.
Kurir.rs/Denis Čeković
NE PROPUSTITE
Bonus video:
