Teško da se bilo koji odnos, a pogotovo bilateralni, može graditi na licemerstvu. Naročito ako su dve države podigle tužbe za genocid jedna protiv druge. Razumljivo je da Hrvatska i Srbija imaju svoje puteve i izbore, onakve kakve građani tih država žele. Jasno je i da Hrvatska i Srbija imaju milion nerešenih pitanja i teret prošlosti. Međutim, Beograd je pokazao spremnost i želju da se krene napred i zatvore vrata prošlosti. A naše komšije? Ne, nisu još spremne. Ipak, Zagreb navodno hoće da nas podrži na putu za Evropsku uniju.Kužite? Ja ne... Takav odnos, po meni, liči na teško bilaterarno foliranje. Jer kako bi bilo koji stranac mogao da razume da hrvatski državni vrh nije spreman da povuče tužbu protiv Srbije, a da očekuje ekonomsku saradnju i izvoz cigareta po povlašćenim uslovima, da priželjkuje da gosti iz Srbije letuju na Hrvatskom primorju, a da hrvatski pevači gostuju u Beogradu, kao i da isti taj Beograd kliče Terezi Kesoviji, koja je svojevremeno klela da nikad više nogom neće kročiti u ovaj grad.Mnogo tema između Srbije i Hrvatske nije načisto. Dobro je da se razgovara o tome. Pomirljivi tonovi su okej, ekonomska saradnja, kao i druge saradnje su okej, ali moraju se rešiti i pitanja izbeglih lica i njihove imovine, zločini koji su počinjeni nad nedužnima, ali i prava srpske manjine u Hrvatskoj. Neće onaj koji je proteran iz Hrvatske nakon „Oluje“ bolje živeti ako se Tomislav Nikolić i Ivo Josipović slikaju i osmehuju, već ako se reši pitanje njegove imovine u Kninu. Svaka im čast ako su i jedan i drugi bili spremni da konkretno ukažu na goruće probleme međusobnog odnosa.
