Pozivi pre neke važne fudbalske utakmice potpuno su normalna stvar u životu sportskog novinara. Zovu vas braća, kumovi, prijatelji i neki s kojima ste se jednom napili u kafani, i to samo s jednom rečenicom: „Brate, daj vidi da mi nabaviš neku kartu.“ U poslednje vreme ih je sve manje, a razlog nije samo to što sam im godinama objašnjavao da mi je posao da pišem o određenom fudbalskom klubu, ali da nisam zaposlen tamo i da od onih u rukovodećim strukturama kluba ne bih zatražio čašu vode da popijem lek, a kamoli besplatnu kartu, već i to što ih sve manje zanima evropski fudbalski otpad.Međutim, u subotu sam doživeo jednu potpuno novu situaciju. U trenutku haosa, dok gledam da li će neki vatromet sa severne tribine pogoditi Vladimira Stojkovića u glavu, odnosno da li će nekome s juga pasti na pamet genijalna ideja da pored logorske vatre zapali i semafor i tako „upotpuni utisak“, dobijam poruku od drugara.Čitam i ne verujem. Piše: „Brate, imaš pivo od mene. Hvala što mi nisi našao kartu. I svaki sledeći put kad ti budem tražio ulaznicu za klinca i mene, pozovi nadležne organe da me vode u ludnicu. Nikad, ali nikad više neću ući na stadion.“E, moj brate, mislim se ja, blago tebi, ja sam osuđen da gledam fudbal u kojem ovi što sebe nazivaju igračima Partizana i Crvene zvezde ne mogu da vežu tri tačna pasa, a da je sreće, polovini njih bi zakonom bilo zabranjeno da ponesu dres dva najveća srpska kluba, pa čak i na rekreativnom terminu u nekom balonu.Međutim, preplaćene neznalice i nabeđene fudbalske veličine nisu predmet ovog teksta. Ovde je reč o prebogatim volonterima u Fudbalskom savezu i nedodirljivim funkcionerima državnih institucija, koji za noćnu moru s Marakane imaju daleko veću odgovornost od onih koje su ubedili da je udaranje pesnicama i bodenje noževima „tradicionalna srpska tuča među prijateljima“. Dobro, onda su u tu priču uključili i baklje, rakete i pištolje, a možda neko sledeći put u Humsku ili u Ljutice Bogdana, sa ciljem očuvanja i negovanja srpske tradicije, ponese i neki top s Kalemegdana.Ipak, ima li ikakve svrhe govoriti da balega ljudskog izgleda drži sve konce srpskog sporta u svojim rukama, a da ne bude zabune, nije u pitanju jedan čovek, već je kloniranje dresiranih poslušnika, poltrona i samodovoljnih licemera željnih kojeg evra više na svom bankovnom kontu, u Srbiji dostiglo vrhunac? Zato su huligani na slobodi, zlotvori u politici, a političari u sportu.Zaključak je jasan - sport (je sve) gori, a država se češlja!
