Kažu da kad daleko putuješ avionom, može da ti se desi nelagoda zvana džet-leg. Znam ja da to ima veze s privikavanjem na drugu vremensku zonu, al‘ me nikad nije previše zanimalo zašto su baš tu reč izabrali. Umesto da guglam, shvatio sam značenje tog pojma na ličnom primeru, a to je izgledalo ovako.Posle sletanja u Rio u ranu zoru, zoru, zoru i jurcanja do Marakane da se podignu akreditacije, shvatio sam da ni Dado ni ja nismo oka sklopili dan i po. Zapravo, Dado je malo hrkao u avionu, ali to se ne računa, pošto znam i njegova bučnija izdanja. Usledio je niz događaja koje smo naivno pripisali baksuzluku. Ono što je u Srbiji petak 13, to je u Brazilu subota 14, ubeđivao sam sebe. Nemamo gde da zamenimo novac za ovdašnji real, onda Dadi ispadne objektiv na aparatu i, naravno, pokvari se.Kažu, ne popravljamo „kanone“, samo „nikone“. A kakvi ste s „konanom“, pitam se. Aparat ko aparat, šta se folirate. Svašta nam se još izdešavalo, više ne mogu ni svega da se setim. Poenta je da nije imalo nikakve veze s petkom 13. To ti je, da se ne lažemo, džet-leg. To je đavo koji te čeka da natrčiš na rudu. Nemaš pojma ni kolko je sati, ni gde si, ni kako su tvoji kod kuće... Ne znaš gde ti je glava. A ja ne da nisam znao gde mi je tintara nego ni dupe, s oproštenjem, a ni noga. Da, noga. Kad prevedeš s engleskog na crnogorski, dobijaš „đe ti je noga“ iliti džet-leg.E to se meni desilo, rođaci. O Dadi da i ne govorim. Eno ga još skakuće na jednoj. I umesto postskriptuma (i to ću da naučim šta znači), da vam samo kažem još ovo. Ne da sam jutros napisao ovaj dnevnik nego je sve prštalo. Ali šta mi se desilo... Pa, zaboravim da ga zakačim kad sam slao imejl i obrišem ga jer ga nisam slao sa svog kompjutera.Zovu me iz redakcije, kažu nema ništa. E, majke vam ga brazilske, šta mi uradiste s vašim džet-legom. Srećom, brzo smo našli noge, a na njima i adapter za struju, zbog kojeg nam kompjuter nije radio, blede izumrle baterije. I to vam je to. Valjda će ubuduće biti bolje. Uzdravlje.
