Euforično su obećali kule i gradove, stabilnost, pravdu, uz funkcionisanje institucija. Dobili su podršku, a obezbedili su samo sebe. Mi smo i dalje u ruševinama - od kulture, preko obrazovanja i zdravstva do egzistencije.Umesto da je Srbija već uveliko u EU, kako nam je obećavao eksministar Đelić, on uživa u plodu svog (ne)rada u Parizu. Svetska ekonomska kriza nije nas lansirala među najbogatije. Naprotiv, i dalje je realnost „što južnije, to tužnije“. Milijarde iznete na Kipar nisu pronađene, dinar je (ne)stabilan, banke traže maltene DNK za kredit, na koji dižu kamate kako im se ćefne, ali je bivši guverner i ministar ekonomije, finansija, regionalnog razvoja našao uhlebljenje u stranoj banci i savetuje komšije kako da privuku investicije. Đaci su više na privatnim časovima nego u školi zbog nastavničkog nabacivanja za ekstrazaradu, i „ateisti“ se mole da ne dobiju ni kijavicu samo da ne bi dopali šaka nevoljnim i priučenim lekarima. Više ni koverta sa evrima nije garant pomoći. Za vađenje ličnog dokumenta uzimaju se slobodni dani - redovi, šetanje po šalterima... To je tek promil „uspeha“ 14-godišnjice petog oktobra. Na vlasti su stranke rušene 2000. i vode zemlju ka EU. Valjda će nas primaći boljem životu. Nada umire poslednja.
