Državna imovina, dobar deo Srbije, vlasništvo je građana. Ne samo živih već i onih koji su nekad bili njeni građani. Kada kradeš od države, reče neko, ne kradeš samo od njenih živih nego i od mrtvih građana, jer svi oni su je stvarali.
Znaju li to ministri, direktori javnih preduzeća, opštinski činovnici? Znamo li to? Nije lepo krasti ni od živih, a kamoli od mrtvih. Narod ih je zaposlio, na određeno, da njegovom imovinom upravljaju na najbolji mogući način. Zarad njihovog interesa, a ne svog.
Ako prodaju državnu zemlju, kao Opština Brus, da je prodaju što skuplje, a to će uraditi, kažu ekonomski zakoni, najbolje na licitaciji.
A šta oni čine? Daju u zakup 250 ari zemljišta na Kopaoniku pogodbom, a umesto novca traže apartmane. Da li su građanima opštine Brus potrebni luksuzni apartmani na Kopaoniku? Verovatno im ne bi smetalo da se tamo malo odmore, ali teško da će osetiti čari tog smeštaja.
Zašto nadležni u Opštini ćute? Položite račun građanima, imovina koju prodajete je njihova. Ako ste je uvećali, svaka vam čast, ako niste, onda morate da objasnite zašto se to desilo.
Opština Brus je siromašna iako ima zemlju na padinama Kopaonika. Takva je skoro svaka druga opština u Srbiji, takva je cela zemlja. Bogata, ali blago ne koristi, pa kao da ga i nema. I svoje vrline čovek mora da koristi, samo tada su prava vrednost. Slično je i sa Srbijom. Eto prilike za političare, za prave radnike u službi naroda, da urade nešto u njegovom interesu. Ima li lepše službe od te?
