Početkom meseca bili smo svedoci tragedije u diskoteci u Novom Sadu, u kojoj je izgubljeno šest dragocenih mladih života. Pokazalo se da sagoreli objekat nije imao koncepciju protivpožarne zaštite ni u tragovima. Opštenarodna tuga je vrlo logično izazvala reakciju: „Ko je kriv?“ Usledile su izjave zvaničnika kako je sve bilo po propisu, a onda da možda baš i nije bilo sve po propisu. Zatim je na red došla i odmazda.
U novinama su osvanuli naslovi tipa „Trideset prijava za 40 lokala“, pa se dalje objašnjava da su ti inspektori gledali elektroinstalacije, protivpožarne aparate, planove za evakuaciju, izlaze u slučaju nužde... Za kratko vreme napisano je više prijava nego za poslednjih deset godina zajedno. Usledilo je zatvaranje kluba „Stefan Braun“ i još nekoliko zvučnih imena međ ugostiteljima po principu „zakucajmo eksere koji najviše vire“.
Ne mogu a da se ne zapitam: A šta su, bre, ti inspektori radili do sada? Gde je terenski rad? Gde su rezultati rada? Gde su njihove prijave? Zašto se nisu bavili svojim poslom pre požara u „Kontrastu“? Meni se čini da se tu ne radi o brizi i savesti već o mufljuskom pokušaju prikrivanja decenijskog nerada i skidanja odgovornosti sa sebe.
Celom oblašću treba se baviti sistemski, podizanjem svesti o zaštiti od požara, sprovođenjem „dubinskih“ kontrola i edukacijom. Ovako, paušalnim kažnjavanjem „za primer“, samo se zataškava pravo stanje stvari i dimenzije nespremnosti da se bavimo protivpožarnom zaštitom. Jeza me hvata od same pomisli koliko solitera u Srbiji nema protivpožarne stepenice i funkcionalne hidrante. Koliko škola, sportskih hala i tržnih centara nema adekvatnu zaštitu od požara i plan evakuacije. Šta li je s tornjem na Avali? Hoćemo li čekati da vatra odnese još života ili ćemo ZAISTA nešto da preduzmemo?
