Ništa im ne vrede rezolucije, osude, presude, Hag, izvinjenja, poklonjenja... Dvadeset godina posle Srebrenice, „Oluje“, „Bljeska“, zločina, masovnih ubistava, ali i Dejtonskog sporazuma, neke nove generacije na brdovitom Balkanu odrastaju uz još veću mržnju i netrpeljivost. Priče o pomirenju i suočavanju s prošlošću zaglavljene su baš u toj mračnoj prošlosti. Svesni da su i njihove ruke okrvavljene u bivšoj SFRJ, belosvetski moćnici sete se Srebrenice baš na svaku godišnjicu. Dobro nam je poznato da je to uvođenje „demokratskih“ vrednosti putem sile, ucena, pritisaka, sankcija, pretnji, štapa i šargarepe i potpaljivanje bureta baruta.Tadić se izvinjavao. Vučić hoće u Srebrenicu, Nikolić u Sarajevo. Ne mogu da idu jer je Naser Orić uhapšen zbog zločina nad Srbima. Zato sve ove rezolucije, izvinjenja i pomirenja ne vrede ništa kad je 20 godina kasnije za jedne on i dalje zločinac, a za druge heroj. I kad je proterivanje čitavog jednog naroda za jedne genocid, a za druge državni praznik. A narodu treba samo jedno. Ne ponovilo se. Potočari. Bratunac.
