Kampanje stranaka opasno se zahuktavaju. U ovoj džungli jednobraznih izjava obrađenih od strane „PR-ova“ i stručnjaka za propagandu, gde svi stranački lideri, osim što se oblače slično, i zvuče jedan nalik jedan drugom. I jednima i drugima puna usta Evrope, integracija, investicija, novih radnih mesta... Postavlja se opravdano pitanje kako razlučiti ko je iskren i priča o ličnom stavu, a ko se dodvorava publici obećavajući stvari za koje je „procenjeno da će doneti više glasova“? I odakle toliko jednobraznih kampanja?
Pažljiviji posmatrači mogu da uoče da je u senci političke borbe nikla cela industrija vezana za predizborne radnje. Politički analitičari, stratezi, stručnjaci za marketing... Svi oni postali su kolektivna vračara srpskog političara. Kao što ranije nijedan ozbiljan plemenski starešina nije preduzimao ništa dok se ne konsultuje s vračem, tako danas srpski političari u predizbornoj kampanji ne vuku poteze dok ih ne usaglase s timom stručnjaka koji se razumeju u „nešto da nešto“. Nisu ti stručnjaci kao Milan Tarot. Znaju oni znanje. Neretko se koriste i trikovima da bi okuražili gazde i navukli glasače da glasaju za „buduće pobednike“. Kako drugačije objasniti da svaka stranka ima svoje „nezavisno“ istraživanje koje pokazuje da baš oni vode po broju glasova? A često ih rade iste kuće.
Moj omiljeni način da se podsetim šta je neko pričao i odakle je potekao, naravno, jeste internet. Kad me mrzi da čitam, jednostavno odem na Jutjub i gledam mini-filmove. Tu lepo vidimo ko je šta pričao i kakva su mu bila stremljenja do pred izbore, odnosno dok nisu ukapirali šta treba da pričaju.
Dakle, ako želite da otkrijete na koju stranu se neko kreće, nije dovoljno videti na koju stranu mu je okrenuta glava već pratiti tragove stopala.
