Košarkaška reprezentacija Srbije izgubila je polufinalnu utakmicu protiv Litvanije, utakmicu koja je za nas po svemu prikazanom na EP trebalo da bude formalnost. Nažalost, Litvanci su nas prebili, a Srbi prvi put nisu imali za grubu i izuzetno prljavu igru. Nije mi išlo u glavu kako niko od srpskih košarkaša ne može da uzvrati jednom prosečnom Sejbutisu, koji je dva lakta poslao u lice Nedoviću i Teodosiću, ili kako Valančjunas i Mačijulis prljavo nameštaju naša krila i centre. Kad se samo setim kako je slične probleme nekada rešavao Zoran Savić, koji je Arvidasa Sabonisa znao da istera iz reketa ili Gregora Fučku umlati pod košem. Da je njemu Sejbutis pokušao da proda lakat, završio bi u reklamama. Pali smo tamo gde nije trebalo, gde smo nekada bili najjači, u odbrani. Mlaka, na momente i kukavička igra „orlova“ nije mogla da dođe do izražaja, a mašili su momci i otvorene šuteve. Od srpskog inata nismo videli ni ono „i“, da stegneš zube i zapneš najviše kad je najteže.Kako reče jedan moj prijatelj - pobeda nije normalna, niti podrazumevajuća stvar, već samo jedna lepa mogućnost. Ništa više, ali ni manje od toga. To moramo što pre da naučimo.
