Ima tome oko dve godine kad sam na platou ispred Skupštine Srbije stajala pored mog nekadašnjeg sagovornika Ivice Dačića i pokušavala da dobijem izjavu u vezi s Briselskim sporazumom, dok mu je neki tip, preko ograde, dobacivao: „Izdajniče“.
Prvo smo se svi pravili da „u sobi nema ružičastog slona“, a onda se Dačić okrenuo i počeo s njim da se objašnjava. Moglo je to unedogled da šef socijalista nije rekao: „A šta je trebalo da uradim? Ajde ti meni kaži? I kaži šta bi dalje bio ishod.“ Ili nešto slično.
Epilog, više se ono izdajniče nije čulo. Danas stiže novi pritisak u vezi s Kosovom.
Dok se neki busaju pričom o neophodnosti referenduma, nadajući se da će „moral“ da prevagne, tek da ih podsetim da je po svim istraživanjima pitanje Kosova tek na nekom petom mestu.
„Nacionalni ponos“ je zamenila briga za posao. Dok se prosipala priča o srpstvu, dok su se Srbima na Kosovu punile uši „Vi čuvate Srbiju“, godine su pokazale da su Srbi dole mahom čuvali nečiji povod da vrti kintu.
Šta hoću da kažem. Nismo juče stigli ovde gde jesmo, ali jeste se šačica njih bezobrazno obogatila na priči o patriotizmu.
Da li bi nam bilo bolje ako bismo pristali na nove zahteve? Teško, ali ne mora da nam bude gore. A bilo bi. Ne slažete se? Što bi rekao Dačić: „Ajde ti meni kaži šta bi bio dalji ishod?“
