Srbijo, slavi „delfine“. Imaš i koga. Po ko zna koji put vaterpolisti su nas doveli do nezamislivog osećaja sreće, učinili da na nekoliko sati zaboravimo na sve muke, omogućili nam da se radujemo činjenici da smo najbolji. I šta im se može reći posle dvonedeljne beogradske rapsodije okončane zlatnom medaljom. Kao neko ko je izbliza svedočio brojnim uspesima naših vaterpolista, i sigurno im često smetao i remetio mir (momci, posao je to), dajem sebi za pravo da se naglas zapitam, a da pritom ne govorim o dešavanjima u bazenu, da li je put do ovog trofeja zaista morao da bude ovako težak. Da li je morao da bude popločan ovolikim pritiscima i skandalima? Razni su vetrovi duvali, udarali u grudi i usporavali put ka tituli. Zar ne bi bilo lepše da su „delfini“ mogli da se posvete onome što rade najbolje na svetu? Ujdurme s političkim marketingom, muljanje s kartama (iskreno, zabole me da li je to istinito ili ne, tek momci nisu zaslužili da budu deo toga) kulminirali su zakazivanjem dočeka i proslave iako finale nije bilo ni odigrano. Neko je odlučio da oni direktno iz bazena, mokrokosi, treba da se pojave ispred Skupštine grada - bez obzira na ishod odlučujućeg meča. Koga briga za njihovo zdravlje, poeni su to. Momci, svaka čast i hvala. Ne znam kako ste ostali normalni i pobedili posle svega.
