Idem pored Save i pevam: „Otkad gaće vežem žicom, Svi me zovu propalicom.“
Za vreme sveopšte galame smršao sam dvadeset kila, pa moram da pritegnem gaće. Gavranovi ne poštuju predizbornu šutnju. A bogami ni gačci ni svrake. Proleće liči na jesen. I vreme su pokvarili. I vreme se zbog njih pokvarilo. Da ih otera s trgova koje su zagadili. Bilo je ovakvo proleće pre dvadeset godina, kad smo na Dorćolu našli oboren parking sat. Podigli smo ga nas dvojica, Gale Galaksija i ja, i krenuli da ga nosimo kući. Umesto budilnika.
Galaksija je nosio dugu bradu i bio je tad magnet za policiju. Nije imao dokumenta, pa je, kad ga je policajac pitao odakle je, rekao da je iz Galaksije. I dobio meru i nadimak Gale Galaksija.
I ovoga puta je privukao pažnju čuvara reda. Ali imali smo sreće. Policajac je bio iz Podujeva, a tamo sam ga upoznao za vreme demonstracija davne 1981. godine. Star sam ko stara Grčka.
Ostavili smo sat. On se tad vraćao iz smene i pozvao nas u svoju malu podstanarsku sobicu na piće dok se ne otvore kafane.
Imao je rakiju „od otrova poskoka pravljenu“, što bi rekao Brana Petrović.
Umesto u zatvoru, završili smo kod njega na rakiji.
Pili smo junački ko pruski oficiri. Policajac se napio, svukao i legao u krevet. Mi smo ostali da pijemo. Probudio me udarac pendrekom. Gale Galaksija je obukao policijsku uniformu i otišao da reguliše saobraćaj. U to doba policajci nisu nosili brade, što je on zaboravio. Savesni vozači pozvali su patrolu.
Nikad nisam saznao šta je bilo s našim domaćinom. Da li je suspendovan. Da li su ga vratili u Podujevo.
